Поглавље 7
Почетак владавине деспота Стефана. Буна Николе Зоића и Новака Белоцрквића. Одлазак кнегиње Милице са монахињом Јефимијом ка Бајазиду. Одлазак деспота Стефана ка Бајазиду
(29.) У почетку владе одева се материнским молитвама и наслеђује очево достојанство, и јавља се као најсветлији владар света. Но није све било савршено, јер ђаво који испочетка сеје кукољ, подиже велику борбу неких великаша, које отац његов од почетка покори под своје ноге, који су гледали да се са њиме изједначе и измакну испод његове власти, и измислише многе тешке кривице против њега, износећи их пред Амура (тј. Бајазида), једни говорећи како подиже Угре против њега, а други су говорили да су самостални и да хоће да служе његовој (Бајазидовој) држави. И послаше гласнике, од којих један беше по имену Михаило, увек будући благодаран и веран Стефану, и нашао се очи у очи са онима који су на њега клеветали и буну подизали.
А ови беху Никола Зоић и Новак Белоцрквић са другима некима. И Новак позван (од Стефана) дође, не знајући никако да се сазнало за дела његова. Њега смрти предају и по правди. А Никола побеже у утврђење града, званога Островица1, и видевши да му није могуће умаћи из руку господара својих, постриже власи и прими на се иночки образ, са својом женом и децом, заједно са четири кћери. И тако смиловавши се овај благочастиви (тј. деспот Стефан) са својом матером, остави их у свакој сигурности.
(30.) А пође цару Бајазиду сама, та благоверна госпођа (тј. Милица) због овога, а имала је са собом рођаку своју, бившу жену деспота Угљеше, а кћер некога кесара2. Ова, у многим речима и стварима будући најмудрија и коју је увек спомињана (тј. Милица) сматрала као неку кулу (ступ) и помоћ, а нарочито у таковој ствари која се догодила. Када су оне биле призване к цару (Бајазиду) а (Милица) била у ужасу када ће видети цара, ова (Јефимија) к њој рече: „Одбаци сваки страх, када нас (само) удостојише да тога видимо.“ Оне разумно тада свршише све своје потребе помоћу Богоматере, на коју и положише своју наду.
(31.) После овога отиде и благочастиви, и увек спомињани, кнез Стефан због овога, и још бојећи се, пошто по савету неких беше пристао да буде друг са Угрима. И када је видео да ће његова намера у будућности бити немогућа, он се посаветовао са благочастивом матером, и дошавши ка источном (цару Бајазиду), овде је, по Соломону, било срце царево у руци божјој3 од доброте твоје, Владико, да због ствари којом трепеташе и ужасаваше се, зато је све свршио повољно, и неукротим гнев ка милости и љубави измени, да га је као најслађег сина саветовао и учио најљубазнијим речима.
Када дође к Бајазиду, и по обичају да сви сабрани после јела свако одлази, овај не хтеде изићи, но ставши стојаше. И, када је био запитан од цара за узрок, одговори: „Господару, место да ме ко облаже твојој моћи, сам ћу изнети сагрешење моје, које к царству твоме неки јавивши за мене беху саопштили да сам одступио од службе твојој држави и да сам друг Угрима. И опет расудивши да је ствар неумесна и сетих се васпитања твоје моћи и заклетве, и дођох. Ево, живот је мој пред Богом у твојој рупи, што хоћеш, учини.“ А он мало ућутавши, дивећи се, одговорио је слатким речима: „О мили, и шта си хтео да успеш са Угрима? Јер ја сам хтео земљу узети као своју. А шта ћеш ти тамо учинити? Ко је од оних који владају и, приклонивши главу Угрима, постигао што у своме господству.“ И поменуо је по имену бугарске цареве и остале. „А ти рече — будући са мном, и ако идеш тамо где ја не идем, заиста се смућујеш (збуњујеш). А ако идеш са мном где сам ја, не треба да се смућујеш. Ми смо владари, и ако ми не пођемо на друге, други на нас неће. Јер, војском се најјача царства одржавају и шире. Тебе сада сматрам као најстаријега и вазљубљенога сина и јављам пред свима, мојима и источнима. Јер, ко је код мене у таковој части као ти? Ја сам већ у старости. Зато, или ћу у боју или од болести умрети. А ти овако са мном живећи, време ћеш тада добити. Многи моји синови устаће брат на брата и сваки од њих слаће ка теби молитвенике за помоћ, или само за љубав, а не непријатељство. Дочекавши ово време, одржаћеш не само своје крајеве, но (освојићеш) и друге пределе око целе своје земље, и назваћеш се велики и преславни владар. И сада ћеш држати своју земљу у својој области. Но послушај мене и ја ћу ти казати шта треба да чиниш. Док сам ја у животу, потруди се и сатри своје силне и доведи на своју вољу, јер тада (тј. после смрти моје) ћеш хтети и нећеш ништа успети. Зато било благородне, било ниште од својих људи уздигни, и учини славнима, и да заједно с тобом владају. А клеветнике све низложи, и њима сличне.“ Оваквим и многим речима поучивши (га) цар, отиде Стефан својој кући, и, о чуда! Ко је таково што где чуо или видео? Он, који је дошао крив и готов на смрт, примио је као син од цара власт! И такови савети, и то не од јединоверних! Ко је таково пророштво када чуо од језичника, јер се у своје време све збило у наше дане, тако да су сви по свима крајевима могли и видети, јер није сакривено, ни у углу да се догодило, но се изврши пред лицем васељене. И да нико не мисли да је то необична реч, што речи човека Исмаиљћанина упоређујемо са пророштвима, такав нека погледа на пророштво Кајафе, који рече: „Боље је да један умре за цео народ.“4 А врховни (апостол Петар) каже: „Ни једно слово писма не бива по своме сказању, нити човек пророкова кадгод по својој вољи.“5
(32.) Кнез Стефан опет оде у своје отачаство и дође својој кући чашћу украшен, не само од овога, него и од свију његових великаша, и кроз целу државу његову и од свију народа које Исмаиљћани покорише под своје ноге, (био је) диван и почаствован љубављу од свију њихових, а сви хришћани су из дубине срца молитве узашиљали што Господ узвиси тог избраника свога.
Напомене
- Островица, средњовековно утврђење код Рудника.
- Кћи ћесара Војихне, касније монахиња Јефимија.
- Приче Соломонове (21, 1).
- Јеванђеље по Јовану (18, 14).
- Друга посланица Петрова (1, 20).