Поглавље 8
Смрт сина Стефанова у Цариграду
Када не прође много дана иза тога чудноватог прогледања, најмањи његов син разболи се тешком болешћу, и у мало дана умре. А он не учини нешто нелепо од своје благородне душе, не пружи руке ка власима главе (да их чупа), не испусти недостојан глас, не проговори неку некорисну (реч), но само суза довољно (проли) попустивши природи, јер се не могу задржати. А када срце изнутра пробадаху стреле природе, пројави глас блаженога Јова: „Господ даде, Господ узе.“1 А када овога гробу предаде, подигавши руке на небо, рече: „Теби предајем, Владико, дете, теби послах дете, и спасе ми се од сада и до века. Теби поверих дете, и више у мени нема ниједне скрби. Благодарим и славим твоје човекољубље, промислитељу добри, што си изволео примити плод моје утробе који још није искусио зло.“ Ове и друге благодарствене речи изрече о детету, тако да су се сви који су слушали веома дивили његовој великодушности и премудрој речи. Ово је дакле тако било.
Напомене
- Књига о Јову (1, 21).