Живот краља Стефана Дечанског

Поглавље 9

Стефан се враћа из Цариграда у своју отаџбину

Од тада проведе две године овај нови Товит¹, превазилазећи претруђене мужеве, који су у обитељи провели много времена, сузама уједно и смерном мудрошћу, подвизима и другим што припада монашком животу. Но онај који Јова предаде ономе који га је молио на толико и таково страдање, и лишио синова и кћери, и просто свију домаћих, да би овим посрамио ратника који увек завиди светима, да њега покаже као светла победитеља и да њега после ране опет узведе на највеће, све му даровавши двоструко. Тако (узведе) и овога свога венчаника, пошто је искусио различна страдања, и у таковим и толиким бедама показао се трпељив и благодарствен. Пошто не испусти ни малу неку реч негодовања, опет га дарова своме отачаству. Зато се, о најсвештеније послушалишче и богоизабрани људи, молим вашој љубави, чујте како се врати у жељено своје отачаство, и на који начин дође у царски чин.

Шиљаше самодржац Грка ка своме зету, српском цару, посланике да му пошаље помоћ војске, јер Агарени² тада све јужне (крајеве) покоривши, са великом множином иђаху на источне, и цар беше сав у подвигу (покрету), и већ подизаше рат против варвара. Изволи дакле он (тј. цар) да са онима (посланицима) пошаље и настојатеља манастира Пантократорова, као мужа речита и искусна у свему. А када су дакле дошли цару српскоме, што самодржац (Грка) беше заповедио даваху, и многе части и дарове примаху. Наједном цар, призвавши насамо онога часнога оца, питаше о сину Стефану. А чудни онај рече: „Питаш ме за многострадалног и другог Јова, о цару, све твога царства недостојно је, макар године живота твога биле и на десетине хиљада, према ништети (сиромаштву) Стефановој. Њега стече наш манастир као неку многоцену ризницу; не само ми, но и сав онај царствујући и славни град.“ И причаше му о многим исправљењима мужа и о непорочном животу, и како премудро подиже (самодршца) да изагна јеретике, и: „Знај — рече — колико си њега (самодршца) окористио, толико си себе оштетио. И ако ћеш послушати мене, који те добро саветујем, врати с чашћу себи онога, који је виши од човечанске части.“

А када ово чу она милостива душа, отачаски осети милосрђе, јер такова је веза природна и не кида се осим смрћу, но се протеже јаче. И изливши довољно суза и уставши клањаше се мужу, и исповедаше благодат и говораше: „Нека буде како Бог хоће, часни оче, као што си заповедио.“ Затим убрзо спреми оне који су хтели ићи с њиме, посла ка цару у Византију, молећи да пошље Стефана к њему. Самодржац (Грка) обрадова се због овога, и овога дозвавши к себи грљаше, целоваше са сузама и отпушташе, и многе дарове даваше. А он даровано му од цара, све даваше манастиру у коме беше пребивао. А када полажаше на пут из манастира, чудни онај настојатељ и уз то обични (монаси) са множином братије са сузама овога провађаху, и када је он одлазио, мислили су да се (растају) са душама. И тада се испуни на њему она пророчка (реч): „Незлобиви и прави приањаху ми.“³ Примивши коначне молитве од њих и њима мир оставивши, пође на пут за оним који га је водио напред.

Путовавши довољно дана, стиже у отачаство, и када дође на место где је цар тада пребивао, по његовој заповести дође к њему. А он као отац примио је доброга сина и са сузама целивао (га) је и рече му речи пуне утехе, молећи са истинитом смерношћу опроштај за оно што је њему учинио. А шта је (чинио) подражатељ Христов? Примљен добрим речима, тешио је царево ридање и себе је сматрао кривим за оно што је поднео, јер служитељ божји рече: „Оче, заповеђено ти извршио си, јер није преподобно ни праведно да ко не послуша када Бог заповеди, пошто ти ниси узрок ни моме рођењу на свет, када он не би дао. Зато смо, оче, — рече — обојица дужни да благодаримо онога који је тебе хтео да спасе служењем царства, а мене да удостоји милости губитком вида.“ Цар се овоме удиви, и чуђаше се разуму мужа, а стиђаше се његове несравњене врлине. Затим мало дана оставши, би послан од цара и уједно оца са многом чашћу да пребива у неком диоклитијском месту⁴, пошто су му приношене обилне потребе на свако угађање. А он сина, који је дошао с њим од Константинова града, предаде га његову деду. Од тога времена богољубазни Стефан постаде већи у љубави Христовој, и храњаше се у души неком божаственом сладошћу, и имађаше добре наде у свему.

Напомене

1. Товит, Тобија, старозаветна личност, позната по својој великој побожности. Пошто је у старости ослепео, вид му је повратио арханђел Рафаел.
2. Агарени, Турци.
3. Псалми (25, 21).
4. Диохлитијско место, место у Дукљи, у данашњој Црној Гори.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23