Поглавље 11
Стефанова борба са братом Константином и крунисање од Никодима. Победа над Константином
Када је Стефан био у овом и када се крепио и висио Христовом силом, и када су сви његови поданици имали велико смирење (мир), Константин, брат његов од друге матере, сакупивши довољно војске, а призвавши још и од околних предела не малу помоћ, иђаше на њега, и пославши заповедаше да се брзо уклони с царства, јер говораше: „Када се кадгод чуло, да слепу човеку приличи царство.“
А када је (Стефан) ово чуо, и пошто је имао спремљену војску, заповеди да се скупи, и рече: „Не приличи пре поћи на рат, док не одам оној која началствује црквама достојно поклоњење“ — и тамо иђаше. А срете га онај који је светитељствовао, тадањи архиепископ, са многом радошћу и царском чашћу, Никодим звани, и Христов ученик ваистину по првом Никодиму. А када су били у цркви, архијереј узевши рукама круну царства, венчаваше његову часну главу, показавши га као савршена цара свим илирским народима. Затим, уставши отуда, иђаше на борбу. А када се приближише обе војске, милостива она душа осети милосрђе према брату, и овако му послање написа:
„Стефан, милошћу божјом цар Срба, веома жељеноме брату наше државе, Константину, поздрав. Што се мени догодило, према божјем промислу, који све добро удешава, сам си истинито чуо. А сада опет знај да ме је Бог помиловао и постављен сам као цар отачаском уделу, да страхом божјим и његовом правдом владам народом као оци наши. Зато престани са оним што си почео, дођи да усрдно видимо један другога и прими друго достојанство царства, као други син, а не ратуј са туђим народима на своје отачаство, а довољно је мени и теби у толикој ширини земље живети, јер ја нисам Кајин братоубица, но Јосифов друг братољубац. Његову реч јављам сада теби, као он тада ка браћи: Не бој се, јер ја сам божји. Ви савећасте о мени зло, а Бог савећа о мени добро1.“
Овако дакле Стефан. А он ни мало не послушавши, спремаше војску за битку. И када су се сразиле обе стране, би побеђен онај који је пошао да чини неправду, и падоше многа тела једнородних, а многи се одлучише на бекство, и сам Константин паде јадно, добивши такву награду за своју лудост, а његови људи се склонише к Стефану. А шта је било после овога са блаженим мужем? Даље је имао све у рукама, и нико се није смео противити, но сви околни слаху кнезове са многоценим даровима као молитвенике и мољаху да имају са њиме мир, и склањаху се под његову руку и мољаху да им заповеда као слугама, и обећаваху му сваку добру покорност. А он, уколико се велико царство ширило и множило, утолико је носио смернију мисао у ниском мудровању, често постељу мочећи сузама, не само у ноћи, као што пева пророк, но и свакога дана савест омиваше сузама, називајући себе, по Давиду, црвом а не човеком, и земљом и пепелом, по Јову. Јер не постаде роб женским сластима као Соломон, нити погуби војску царства као млади Ровоам2, нити прогна пророке као Ахав3, нити дрзну, бесловесни, на свете као Озија4, но штавише напротив овима савијаше пред архијерејима висину царства, а свете часно поштоваше великим страхом и побожношћу. А остало све по чину и богоугодно управљаше. Такав беше увек спомињани Стефан.
Напомене
- Прва књига Мојсијева (50, 20).
- Ровоам, јудејски цар, син и наследник цара Соломона, својом тиранијом изазвао је народ против себе.
- Ахав, јудејски цар, син цара Амрија, прогонио је пророка Илију.
- Озија, јудејски цар, син и наследник цара Ахава, био је незнабожац и веровало се да је због тога умро од лепре.