Поглавље 13
Зидање Дечана и цркве св. Николе
Пошто је божаствени крепко држан неисказаном жељом (да Богу угоди), то увек имађаше на срцу (мисао): „Шта ћу дати Господу за све оно што ми даде.“1 Изволи зидати храм у славу Христу Вседржитељу (Пантократору), и ту положити сву своју усрдност. Обилазећи многа и различна места по целој својој области, тражаше прикладно (место) за такво дело. И нађе неко место у пределима хвостанским, звано Дечане, и када ово добро сагледа, многим сузама благодарио је Бога, и обративши се к велможама који су с њим, рече: „Колико је страшно ово место, ово није ништа (друго), но дом божји.“2 — као што рече Јаков. А они (рекоше): „Слушасмо пророка најсветлијега међу царевима (тј. Давида) где говори у псалму ка Богу за цара: Жељу срца његова дао си му и ниси (га) лишио воље усана његових3. А сада то видесмо на самом делу.“ А цар (рече) к њима са радошћу: „Шта друго да више желим, о изванредни богољубазних другова, моја усрдност се саглашава са овим местом.“
И тако са речју заповедаше да брзо дођу каменосечци и да се поставе од поморских градова начелници здања тога. А сам поставивши шаторе, ту пребиваше, дивећи се красноме месту, јер лежи на највишим местима, сачишћено сваким дрвећем, јер је место многогранато и многоплодно, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде, а ту извиру велики извори и напаја га бистра река, чија вода пре укуса даје велико красовање (руменило) лицу, а после укуса велико добро растворење телу, тако да се нико не може наситити љубочашћа воде. Са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира.
Прво около подиже град, довољно дуг и широк, утврђен честим кулама, а врата манастира наспрама црквеног лица мало се клоне ка јужној страни. А поврх ових (подиже) превелику кулу утврђену, тако да је по висини равна црквеном врху. А по зидовима града около прилепљене (су) ћелије иноцима, као нека птичја гнезда, чему доликује реч пророка: „Бих као птица која се усамила на зиду.“4 А начини велику трапезу, по здању највећу, уметништвом делатеља, мађере и мађупницу5, устројено у пространство. Па начини и игуманију, неко чудно дело и достојно повести, и све саздавши по реду и у лепоти, покрива многим оловом.
А посред свега овога он, добролепни, подиже и боголепни храм, који унутра има велику дужину и ширину, а висину толику, да се утруђују и очи оних који гледају. Држе га стубови од мрамора извајани, и ишаран је разним сводовима. А споља састављен је многочудно од уструганога мрамора црвенога и уједно белога, и камење једнога са другим сачлањено је дивно и најуметничкије, тако да изгледа да је лице целога онога храма један камен, пречудно састављен вештином да изгледа као да је срастао у један, који се јавља у неисказаној некој лепоти, тако да се велика благодет сија онима који гледају, и увек лепота камена и величина даје храму највећу красоту, пошто је савршено извајан камен, на достојнолепност онима који су га учинили.
А златне и сребрне сасуде, и свештене одежде и свилене тканине, које су имале бисере и драгоцено камење, не могу се задржавати и описивати. Толики и такав храм саздавши, предаде Богу Вседржитељу. Затим дозва и равна анђелима настојатеља онога братства, по имену Арсенија, мужа остарела у врлинама и довољно претруђена испосништвом. Приложи манастиру многа села и приходе по различним местима своје области за потребе братији, као што (то) и до данас стоји (пише) и у премудрој његовој хрисовуљи, показујући његову жељу и усрдност к Богу, и ово све њему уручи.
Затим подиже и цркву од основа добром посетитељу, великоме Николају, близу манастира споља, за свагдашње слављење његово. А и унутра у манастиру, с јужне стране великога олтара постоји други олтар у част и славу овога светога оца. Ово је дакле овако изгледало.
Напомене
- Псалми (116, 12).
- Прва књига Мојсијева (28, 17).
- Псалам (21, 2).
- Псалам (102, 7).
- Мађере и мађупницу, просторије за оставу и подрум.