Поглавље 14
Борбе са бугарским царем Михаилом и битка код Велбужда
Други изненадни подвиг снађе цара, јер бугарски цар Михаило, узневши се многим успесима и славом царства, подизаше се на српску власт и жураше се да је покори, а велика је била, дакле, његова војска, сакупивши (је) од различних народа, а призвавши још и не малу помоћ Гота, који су живели с оне стране Дунава, и иђаше подобно мору које се таласа. И што је у уму смишљао, то се журио да делима изврши, гледајући толику множину која се не може избројити. А Стефан, сазнавши за ово из писма, смути се, што беше разумљиво, и посла да се скупи војска која ће ићи за њим, а сам се жураше, уколико је могуће, да (га) претекне са сином Стефаном. И када је био на месту такозваном Велбужду, које припада к Сардикији, ту обе стране угледаше један другога, и наши беху веома мали, а множина њихова, тако као када би неко рекао пет на тисућу.
Посла дакле најхришћанскији Стефан бугарском цару да буде измирење, говорећи: „Зашто се трудиш да погубљаваш родове бугарске и српске, јер део твога наследства имаш у рукама, који ти Бог дарова. Буди задовољан са својим, да ти добро буде, а не жели друго, што Бог другима дарова, јер долазиш у сукоб са Богом, као онај који смућује и ратује оно, што је од њега добро раздељено. А ако си толико ратоборан, оружај се против варвара, а не на Христов народ, чији сам ја по његовој благодати пастир, који те уз то није ничим увредио. Помисли колико крви има да се излије, колико матера да остану без деце, колико ће се телеса са обе стране изложити птицама и зверовима на храну? Колико ће због ових бити истраживање ономе који је ове бесловесно погубио, а који је оставио оне, који су далеко од нас да мирују? Сам имајући подобно (оно што требаш), обрати се ка својима, јер они који се журе да уграбе туђе, изгубиће са овим и оно што мисле да сигурно држе, пошто тако суди свевидеће око.“
А он, чувши ово и рикнувши као звер, испуни великим метежом предстојеће и подизаше језик непобожности и претње против Стефана и (прећаше) крај. „Ако — рече — не дође до ујутро кад се сунце јави са истока, и ако, пошто падне, не поставим ногу наше непобедне државе на његов врат, то ћу пославши довести га свезана бешчасно, и после других многих и великих мука, предаћу га најсилнијој смрти.“
А шта Стефан када је ово чуо? О, благородне душе! О блажене наде! Из дубине уздахнувши, рече: „Господ ми је помоћник и нећу се убојати, што ће ми учинити човек. Господ ми је помоћник, и ја ћу погледати на непријатеље моје.“1 И, дозвавши војводе, заповеди да се уређује војска и да се спрема за борбу. А сам у своме шатору стојећи, мољаше се, подигавши своје непорочне руке к Богу и њега призиваше у помоћ. И тако проведе сву ноћ стојећи. А када је настао дан, изиђе имајући светлост на лицу, као Мојсије у старини када излажаше од шатора сведочанства. Јер такво је дело молитва, да не отпушта онога који се моли таквог, каквог прима, но много светлијег. Затим уједно скупивши сву војску, и поставивши сина Стефана по средини, уручи је њему, говорећи:
„Идите, децо, у име Христово, да се изврши његов праведни суд. Будите храбри, јер пише: Једни на колима бојним а други на коњима, а ми ћемо призвати у име Господа Бога нашега2. Нека се не устраши срце ваше3, гледајући на множину оних. Јер када Нахирим4, војвода цара асирског, опседаше Јерусалим, Бог видевши смерност и озлобљење народа свога, посла једне ноћи једнога анђела и уби од пука асирскога 185 тисућа, и сада ће, уздам се, с вама послати анђела својега, да сруши гордога пред лицем вашим. Јер пише: Бог се противи гордима, а смернима даје благодат.“5 Оваквим боговећаним речима учинивши све усрднима и њима у срце давши неку божаствену силу, отпусти (их) на борбу.
А он, опет дошавши у обичан шатор, преклонивши колена и положивши лице на земљу, ронећи сузе, мољаше се узрочнику пресуда. А Бог послуша својега угодника и онај силни гордељивац би побеђен са свом војском својом, као некада Амалик6, дејством молитве, и не могаше избећи суду божјем. Цар бугарски би ухваћен од српских војника и би преведен ка сину цареву Стефану, који је тада показивао у борби велику храброст, и ту се лиши живота бедно. Оно што он спремаше другоме, би праведно на то приведен. И тако се Бугари испунише стида, изгубивши многе од своје војске. И узевши мртво (тело) тога Михаила и свршивши над њим потребно, спремивши мртвога обичним предовољно, и Александра његова нећака поставивши за цара, одоше својим кућама.
А победитељ Стефан украшавајући се светлим победама, врати се својој кући, а народ га је сретао и венчавао победним песмама, хвалио и чудио се, благодарећи Бога, што су стекли такова цара, нарочита међу свима првима. А када је дошао у манастир са славним кнезовима и са многим десетинама тисућа, писаше победне (песме) Христу цару и испуњаваше се неисказаном радошћу, гледајући таково устројење своје усрдности. И од тада се жураше ка већим подвизима.
Напомене
- Псалам (118, 6—7).
- Псалам (20, 7).
- Јеванђеље по Јовану (14, 27).
- Нахирим, цар асирски Сенахрим, погинуо је нападајући Јерусалим, изгубивши 175 хиљада својих војника (Друга књига царева, гл. 19).
- Прва посланица Петрова (5, 5).
- Амалик, библијски владар кога је победио Мојсије.