Поглавље 17
Стефан Душан диже се против свога оца, Стефана Дечанског, и даје удавити свога оца
А Стефан, напред споменути син његов, много пута био је рањен жељом царства, изнутра кријаше змију (зло), од страха да га неће добити. Затим не могући трпети пламен стремљења, имајући за собом много војништва и многе од начелних велможа, пређе у арванитску земљу1, одликовану достојанством трибуна, и тамо се опаса на свесадржање царства, и ову одузе од отачаске области.
А шта је чинио он, кротки, када ово сазнаде? Много пута посла к њему да остави неподобно, и да заједно са њиме живи, а после мало времена биће уједно наследник и молитве и царства. Но како ће послушати добар савет душа која се једном устремила на зло? А нашавши овога где се не покорава, препусти да се на њему врши божји промисао, и пребиваше вршећи многа добра дела, да се не пресели одавде без многа добитка. Затим и Давида кроткога у овом ревноваше, и синовље гоњење усрдно подносаше.
А када су неки рекли к њему, који су показивали у многом да су његови: „Зашто је твоје толико штеђење о сину? Зашто толико одлагање и закашњење? Бар пославши војску, испуни је великом коришћу (пленом) и овим ћеш показати своју моћ, а застрашићеш његове војнике и даље се неће смети подизати на рат против тебе.“ А он, каже се, некако необично погледавши на њих, рече: „Зашто ви тако ожесточавате кротку душу, и зашто је покорну закону божјем присиљавате да му се противи? Када примисмо добро из руке господње, као што рече Јов2, зар нећемо претрпети зло? Довољно се насладих добара садашњега живота, добивши, као што је познато, славу и царскога имена, а треба и свако зло истрадати, и имати неки достојни део тамошње утехе, да не буде и нама казано оно по правди, што је речено ка богаташу: Примио си своја добра у своме животу.“3 Нашто ће се они посрамити и неће му на то моћи дати никаква одговора.
Јер откако прими вест о блаженој смрти, није обраћао своју пажњу ни на што друго, само је често био погружен у скрушености срца и сузама, и по обичају тражио је ниште. А зато и нађе згодно време син, а уједно и нападач, и напрасно (изненада) дође са многим силама, и имађаше у рукама оца са женом и децом, и њих даде чувати у другом граду, а њега посла у тако звани град Звечан, и после неколико дана осуди га на најгрчу смрт удављења.
О неправедне осуде! О немилостива одговора! Како не помилова отачаску утробу, како се не умилосрди на родитељску старост? Како се не постиде седине? Како се не сети онога који је рекао у закону: „Поштуј оца и матер.“4 Па и зле слуге злога господара, како смедоше, таково наумивши, ићи слободним ногама? Како се идући не изменише ка милости? Како ли, дошавши на место, смедоше погледати на оно свештенолепно лице? Или како се дрзнуше да се својим скврним рукама дотакну његова света врата? О неумесности! О лудости! Како се не осушише злочиначке руке? Како не ослепише њихове очи, као што кажу списи многих светих да је било. Али како би био савршен мученик, ако не овако? Јер један је удео мучеништва, а многи су начини смрти. И тако предаде Господу блажену душу, од анђела прихваћену и хваљену, а многострадално оно и часно тело би донесено у његов манастир, и достојнолепно обилно извршише се свештенословља, и предаде се ризница гробу. А њему ништа слично, но као неко сунце под земљу зађе. Но доста је о овом.
Напомене
- Арванитска земља. Душан је у то време као престолонаследник владао Зетом, и ту спремио побуну противу оца.
- Књига о Јову (2, 10).
- Јеванђеље по Луци (6, 25).
- Друга књига Мојсијева (20, 12).