Увод
Овај беше (цар) великога и најславнијега народа српскога. Не само да је војничким силама превазилазио друге народе, и да је наткриљивао околне славом и богатством, лепотом места и величаством, но се красио и хвалио најблагочастивијим и најмудријим царевима, са којима је чак био у љубави. у спису сетих се по имену оснивача царства. Јер као неки узрочни корен по рођењу и по царству био је Симеон (Немања) тривелики, Симеон који је у царевању угодио цару свију1, Симеон који се спустио са висине царства и заволео велико монаштво, Симеон добри војник великога војводе (тј. Христа), који се не обвеза валима живота, но постаде угодан војводи (тј. Христу). Симеон, ваистину друг ономе богопримцу, а мислим и већи. Јер уколико је благодат већа од сенке закона, утолико су и служитељи благодати већи од тајника сенке.
Корен ових добара, дакле, као што рекох, Симеон, остави царству довољно наследника, од којих је сваки у своје време власт примио.
Нису узмућивали цркву јеретичким валима као синови и нећаци Константина Великога, и јелинским мирисом жртава и баснама2, но су благочастиво и богомудрено и богољубазно управљали војском и осталим урученим стадом.
Када почињем повест о великомученику и цару, усрдно молим ваше богољубазне душе да пазе на оно што се предлаже. И ако што буде непотпуно, молим вас да ме удостојите милости. Други друкчије причају3 и сваки од ових хоће да утврди своје. А ја, уздајући се у мученика, не исповедам благодат ни овима ни онима, но се уздам у помоћ онога, чију повест похвалнога живота наумих (изнети).
Напомене
- Цару свију, Богу.
- Тј. нису били незнабошци.
- Вероватно алузија на биографију Стефана Дечанског од Даниловог ученика у којој је сасвим друкчије приказан сукоб између Дечанског и његовог сина Душана.