Поглавље 18
Чуда на гробу Стефана Дечанског од његових моштију
А ја, о свештено сабрање и часни оци, нисам мислио да ово сахраним у дубину заборава, но да изнесем на јавност и да предложим вашем слуху, као онима који су христољубиви и мученикољубиви, да не би у неким малим речима (списима) осиромашила толика богатства божаственога мученика, трудећи се уједно и да ваш слух узвеселим слушањем повести и чудотворењем мученика, које ћемо сада изнети.
Оно свештено и страдалничко тело општа мати земља задржа у својим недрима седам година, а постидевши се добродетељне силе која је у њему, сачува га целога по заповести онога који га је створио, које према томе није никако имало да по природи иструне, но таково (остаде), као што ће даље реч показати.
Једне ноћи када је спавао еклисијарх1 манастира, јави (му) се неки чудни и светлошћу неисказан, и заповеди му да из земље изнесе тело његово. А он уставши и застрашен бивши, исприча настојатељу виђење. А он овога отпусти, рекавши да треба да буде дело, а много се (што) јавља у сну. А сам у мислима много размишљаше о овом, и сав беше у ужасу, знајући сигурно мужа врлине и његова страдања на правди, и суђаше да ово до краја никако неће остати необличено. И опет када беше прошло мало дана, јави се (опет) еклисијарху, заповедајући то2. А он и опет јави великоме. А трећи пут јави се најстрашнијим начином заједно еклисијарху и игуману, и укоре их као оне који нису веровали.
И пошто се о овом раширио велики глас, дође и до архијереја места, који се веома устраши и удиви, те сабра архијерејски сабор који је под њим, и црквени клир, и дође у манастир. Затим када је у цркви био, заповеди скинути камен пребогатога гроба, и када је ово извршено, о слатке повести! Сила неисказанога угоднога мириса испуњаваше све, не само оне који су се у цркви налазили, но и (оне) изван цркве по целој обитељи. И нико од ту сабранога народа не остаде, а да се није насладио такова доброга мириса. И тако свештеним архијерејским рукама би положен у ковчег, светије и часније дело од оних заветних таблица, да сви виде и да се клањају, а онима који са вером долазе да даје исцељења разних болести.
Јер један који просећи сеђаше код манастирских врата, који је некад боловао од огњице, би лишен гледајућег осећаја очију, и за четрдесет година био је искушан таковом казном, давши лекарима многа имања, јер беше од имућних, и никако није могао постићи утеху страдања. Па и ово (имање) расточивши, постаде бескућник и просјак. Овај, сазнавши да је оно часно тело извађено из земље, и да лежи пред свима, према свачијој вери, као исцељење које се не купује златом, но које се добија усрдношћу, уставши приспе ка црквеним вратима, и пошто му не беше забрањен улаз, јер се множине (људи) стицаху на поклоњење непропадљивога тела, и један другога притискиваше. Стојећи напољу, топле сузе изливаше бијући прси рукама, а језиком говорећи молбу мученику, угледавши се на веру оне жене која се (спомиње) у јеванђељу, да га, као и ону, нада не посрами, тако и овога. Јер када се већ вршила божаствена служба, некако лако добивши улаз, и приведен од вође ка најсветијем ковчегу, главу приклонивши, лице са очима положи на тело Светога. И о чуда! Уставши гледаше жељену светлост, избавивши се пређашње таме, и који је пре тога био вођен, постаде вођа и ходећи проповедаше величија божја вршена од Стефана. Па и многи други хроми, раслабљени, неми и глухи, примаху ослобођење од такових страдања, дотакавши се са вером његових моштију, и они који су ове знали кажу да су до скоро били живи.
Напомене
- Еклисијарх, чувар цркве, клисар.
- Тј. да из земље ископа његово тело.