Поглавље 19
Похвала Стефану
Да ли је ово, дакле, чудно? Никако! Јер Христов је ученик, који је рекао: „Дела која ја чиним и тај ће чинити.“1 Ваистину, Стефан по каза дела достојна вере, а веру украси делима, а дела вером запечати, а та (дела) су ово: вера, нада, љубав2, незлобије, простота, милостиња, кротост, дуготрпљење3, правосуђе, брига за сироте и удовице, подвиг за побожност и што је највише: смерност. Јер ову приложивши осталим добрим делима као нека крила, достиже времена надсветска, настањујући се као великомученик са мученицима. Овај дружећи се са онима који су благочастиво на земљи царевали, пошто је ове превазишао многим делима, зборује са преподобнима, јер притрже (присвоји) и нека од великих њихових дела, поставши им сличан честим молитвама и сећањем смрти, свагдашњим сузама и смерним мудровањем, па се и спреми да уђе у дворницу са мудрим девојкама. Јер испунивши многе сасуде уљем предовољно, и представивши светилник, очекује страшни долазак слаткога жениха, који ће бити у поноћ. А који су то сасуди, чујте вазљубљени: утробе ништих, утробе гладних, плећа нагих, сузе удових, невоља сиромашних; њихову оскудицу тешећи Стефан, спреми светилник на свој украс.
Јер колики речени ће опколити њега тада на свељудском оном сабору, показујући тога страшном судији, који је њих упокојио ради његове љубави и који им је олакшао болове од страдања! Колики ће језици једним гласом подигавши се јасније од трубе показати мужа милостиње, и што је он њима сакривено чинио. Ово ће они јасно изнети пред анђелима и људима. О блаженога обличења! О добрих подсказивача Стефанових! И када је жених долазио, наиђе природна потреба и учини да све задрема и заспи. Но и када је спавао, сасуд његове свете душе чини чудне (преславне ствари). И када је дакле толиком славом био прослављен у садашњем времену, каква и колика ће му се тада даровати, (наиме дароваће му се) што око не виде и ухо не чу, нити узиђоше човеку на срце, што Бог спреми онима који га љубе4. А када се од чести упразни по апостолу, када са Владиком и женихом уђе у зборницу (свечану дворану), затвориће се врата.
Шта је, дакле, што је чудни Јосиф од браће продан и у ров бачен био слика Христова? Зар није Стефаново заточење исто, па и лишење светлости поднесе. Ја мислим да је смрт боља од такове казне. Зар није онај био цар Египта, а овај цар Србаља? Само је онај био у сеновном закону, пре закона благодати и владар безбожном и скврном народу, а овај у самој благодати, и изабраном народу, народу свештеном, стаду Христову, који је много више изнад онога.
Био је друг многострадалном Јову. Као што је онај превазилазио источне цареве побожношћу и правдом, тако је и овај западне милостињом и незлобивошћу, славом и богатством много више надмашио, и на крају насилно погибе, нераван обојици, и као што је у свему, тако је и овде Стефан већи мученичком смрћу.
Овај се може нешто упоредити и ка Исусу Навину5 и још виши је подвигом за народ, и вођењем битака против народа који наваљују и траже да озлобе божје наследство, коме он беше чредоначелник, и то не оружјем ни луком, јер се никада није уздао у њих, но уздизањем чистих руку, као други Мојсије, и дејством молитве.
Давид (је био) цар у Израиљу и кротак, о коме Бог сведочи, говорећи: „Нађох Давида Јесејева, мужа по моме срцу“6, па и писац песама (псалама) и играч пред ковчегом. И овај, дакле, (је био) цар и кротак у смерности, и посведочен не речима, но делима показан од Бога народу. А и он је био певач песама (псалама), које извиру од срдачног инструмента и достижу у уши Бога Саваота, а молитве су тихи усклици, а духовно је играо у колу, не ногама, но душевним осећајима.
Чудни Соломон био је у премудрости и лепоти изнад свих који су царевали у Израиљу, али је био роб женским сластима, те пороком славу унакази. А овај мудрошћу, коју је по природи имао, сачува се премудро од такова порока, јер жељу душе беше управио ка надземаљским (стварима). Зар није онај саздао многозлатни и многославни храм, али на потребу службама закона и на освећење Израиљу жестока срца? А овај сазда храм благодати за служење и достојање божаствених тајана и за молитвено сабрање народа Христова. Шта су према овом делу много спомињани храм кизички и његови ступови уметнички сложени, и Јосифове житнице или на пољу сенарском не добро смишљени зидови куле, или дом у Ефесу7 веома усрдно дакле устројен, али не на корист онима који су га створили? А беше по Данилу муж најбољих жеља и ревнитељ по Илији.
Такова су Стефанова исправљења, такове су предности благочастивога цара, такови су плодови богољубазне душе. Не везује се он толиком самодржавношћу, не украде се гордошћу, не претпостави што од видљивих мисаоним, но круна овога земаљскога царства испосредова му небеско царство, и његова света душа настани се у неизречној слави, а свештено његово тело би остављено као неко многоцено наслеђе његову отачаству и свима, пошто нас Бог воли.
Када ово не би овако било, требало би свакако да се престави као Енох8. Јер чије су часне мошти у нас, верујемо да је и преблажена душа тога невидљиво с нама, која испуњује молбе наше ка спасењу и која чува од зала која наилазе, и која се противи и јавним казнама кажњава оне који нападају на његов манастир и који оскрбљавају анђелски чин у њему. Чујте, о љубазни оци9, повест, која није непозната ни вашој љубави.
Напомене
- Јеванђеље по Јовану (14, 12).
- Прва посланица Коринћанима (13, 13).
- Посланица Колошанима (3, 12).
- Прва посланица Коринћанима (2, 9).
- Исус Навин, наследник Мојсијев.
- Псалми (89, 20).
- Једно од седам светских чуда био је Дијанин храм у Ефесу, у старој Грчкој.
- Енох, старозаветна личност, који се по предању узнео на небо и прошао кроз седморо небеса.
- Судећи о овом апострофирању, Цамблак је ово житије читао пред скупом дечанских калуђера на дан смрти Ст. Дечанског.