Поглавље 20
Одмазда Стефанова Ивоју и Јунцу за насиља учињена Дечанима
Неки Ивоје би постављен од царице Јелене1 за челника, неправедно и непобожно. Овај дакле у почетку притвараше побожност и смерност, рекло би се: вук покривајући се овчијом кожом, а затим откри звера који је унутра живео. Одмах се показиваше љут и беше стан сваке неумесности. Овај, идол непобожности, присвоји јавно све што је у манастиру, и устроји да се то управља од светских, а настојатеље манастира отуђи од сваке достојне чести, тако да се није смео звати ни именом игуман. Па и онај свештени збор инока стављаше на разноврсне невоље, тако да нису смели ни слободно ходити посред манастира. И да укратко кажем, тама начелствоваше светлости и вук беше пастир овцама, и нека велика и неутешна беда покриваше душе свију. Затим када се враћао на коњу, као што је имао обичај, пошто су многи ишли пред њим и иза нега, а беше подневни час, када и братија појаше шести час. Тада у тај час, када је он био близу манастирских врата, јави му се Христов војник, јарошћу сретајући онога који се разјаривао против његових људи, и кажњавајући мучитеља по праведном суду. Јер изгледаше да га је на сусрету збацио с коња и забио му два велика гвожђа у грло, која су прошла чак до груди и јетара, и ништа се од њега није могло чути, само их мољаше да му брзо доведу ковача, тако да када је био унесен у манастир и ковач је био ту, али већ није могао говорити, и прстом машући призиваше овога, и унутрашњу праведну казну показиваше, и у таковим љутим мукама испусти јадну душу.
Али и друго сведочанство изнећу вашој љубави, али страшније од првога, што и саме наше очи видеше, а и многи други беху гледаоци. Говорим о оном Јунцу, који је према делу добио и подобно име, јер подобно неукроћеном и дивљем јунцу дође у манастир, послан од оних који су тада благочастиво владали да чува место, јер се тада догодише међусобни ратови и чињаху се изненада и честа плењења, и не мала проливања крви.
И као безумни, према писаном, рече у срцу своме: „Нема Бога.“2 А поквари се и омрази се у управљању, јер све што беше у манастиру, имађаше у рукама. Обраћаше како му је воља била, а игуману заповеди само неки мали део хлеба и других потреба давати, и то не када он хоће, но када хоће онај који даје, и свима који се у манастиру запрети да никако к њему не долази, па и ако би ко по обичном начину ради користи дошао к настојатељу. Излазећи од игумана упадаше у руке његових слугу, слично ловачким псима који гледају и очекују жељени лов. И ако је такав био инок, примаше многа бешчашћа и претње, а ако је био мирјанин, добијаше довољно батина, и ноге његове метаху љуто у кладе. А они блажени и ваистину Христове овце не узимаху претње онога звера ни у шта, а покораваху се пастиру као што треба, са топлом вером и топлом усрдношћу, доносећи довољно хране и обилно што је на потребу, и никако не трпљаху да се ни мало разлуче од његове љубави, и остајаху даље, чекајући помоћ утехе одозго, држећи заједно са настојатељем, једно мудрујући, једним устима молећи се да приме уклањање оне беде.
Када је од тада прошло нешто мало времена, би позван Јунац писмом на војску. Подигавши оне које је имао у власти, иђаше са великим величијем, завештавши онима које беше оставио да управљају стварима да још више злостављају настојатеља, да би устрашивши се оставио манастир. А ако га, вративши се, нађе, многим заклетвама заклињаше се да ће га убити својом руком. И овај, као што рече Давид, „гледаше грешни на онога који није учинио никакву неправду3. А Господ га не остављаше у његовим рукама, јер виђаше да дође његов дан.“4 А он тако достиже у пук, где неки град опседаху. А игуман у подвигу будући, многе ноћи провођаше молећи се. Затим једне ноћи по свршетку јутарњега пјенија, остаде у цркви, а за то је знао једини панамонарх. А отворивши ковчег у ком је лежао мученик, са сузама целиваше његове свете руке, и овако му из дубине душе јављаше: „Види озлобљене наше, народа твога Христов војниче! Види облак жалости који нас је покрио. Види последње порабоћење твога наследства! Види каква ти је обитељ, коју си ти саздао Богу. Ову скврни Јунац начини пећином разбојницима. Види и не прећути.“ И када је он ово изрекао, излажаше из цркве.
А у тај час, када је Јунац спавао у војсци са друговима својима, гледа у сну као да се беше вратио из војске, и пролажаше манастир идући ка цркви. И када прође припрату, уђе и у врата звана царска, као да ће ка столу настојатеља, да га тамо убије са железном палицом у рукама. Али га срете неки страшни муж, украшен царском одећом. Изишавши од места где ковчег стоји, са дугом и проседом брадом као што је и насликан, и удари га по лицу и прсима ламбадом (свећњаком) коју имађаше у рукама, тако да је изгледало да се ламбада сломила од силнога ударца и да је остала њезина половина. А Јунац се окренуо натраг да бежи. А онај страшни стигавши тога, удари (га) у хрбат посред бедара и у десну мишицу као копљем са остатком од ламбаде, рекавши: „Ово ти је одмазда, да се навикнеш да не чиниш свирепства мојој обитељи (манастиру) и народу.“ Рикнувши (Јунац) дакле као звер, он који је подобан томе, и од сна скочивши, дуго је био немоћан јако стењући и полажући често руку на (ударена) места, која по божјој дозволи примише казну. Окреташе се у постељи десно и лево. А другови који су били с њим били су у великом ужасу и стојали су за много часова као избезумљени.
А после у неке када је овај једва к себи дошао, питаху да сазнају узрок онога изненаднога пренемагања. А он и нехотице казиваше истину. И тако обузет великим пламеном (врућицом, огњем), страдаше последње (дане), тако да када је био донесен у манастир, лежао је седам седмица, пошто је гнило тело и кости прободених места, тако да су се видели и сами унутрашњи (органи), који су такође сагнили, тако да је зли смрад оних рана по целом манастиру досађивао онима који се (у њему) налазе. Језик му је отпао и зуби су се расцепили од велике злољутине, и могао се видети онај који је пре био горд где лежи слично давнашњем мртвацу, који је сагнио. Дирљив беше призор очима, и сузама неутешно начинање, да се разуме умном финоћом, нешто најстрашније, и о чуда! Јер не испусти прво душу по реду природе, а затим да је тело подлежало својственој распадљивости, но је тело прво грозно и необично сагнило, а душа је унутра била насилно држана, за поуку другима. Затим и саму њу најпосле силом испусти.
О доброг заступства, о брзога промишљења Стефанова, о својственога боловања за своје слуге! Јер одмах метежи престајаху, узбуне се утолише, неумесна пировања ћутаху; и бешчинија која се догађаху посред манастира, беху уклоњена, и њему слична чета беше одагнана. И да сажето кажем: Очисти Господ земљу народа свога пославши Стефана. Слушајте ви који се борите са Богом и који желите да уграбите црквене ствари, слушајте и бежите као од огња; нека вас уцеломудре напред речене страшне повести, а још према писаноме: „Нека те поучи смрт брата твога.“ Довољно рекосмо о овом. А обратићемо реч ка првим (стварима).
Напомене
- Царица Јелена, жена Душанова, владала је после Душанове смрти заједно са сином Урошем.
- Псалам (53, 1).
- Псалам (37, 32).
- Псалам (37, 13).