Поглавље 2
Краљ Милутин ослепљује сина Стефана на подбадање своје жене
Но како пострада? Ђаво, који увек мрзи добро, подиже завист. А услужитељ такову служењу била је његова жена. О мојих суза, што женска превара савлада прародитељеву у рају велику мудрост! Шта овде није хтела (завист) учинити ревнима? Чујте! Долази царица к цару, показујући тужно лице, неукрашен и необичан увод, и рони сузе, и унутрашњим пламеном пресеца глас. И да укратко кажем, подиже оца на ослепљење првороднога сина, ваистину слична Исаку добрим покоравањем и послушношћу. А он не да није знао за оно што је смишљано о њему, но су га многи од кнезова и велможа тајно учили да се са множином војника уклони у неку од тамошњих земаља и да избегне од преваре, која је смишљана против њега, и да се одене савршено у сведржање царства, али није хтео ове послушати, судивши да је боље божје управљање о њему, које бива свакоме на корист, који су себе сведушно поверили његову човекољубљу, него ли савету и помоћи људи. И остајаше даље, држећи се правде и незлобивости, оградивши себе милостињом и молитвама, говорећи:
„Владико свију и Боже, једини створитељу видљивог и невидљивог створења, знаш срца створених, унапред знаш сва њихова бића, човечја мисао исповедиће ти се, и остатак мисли поверава ти се. Види да ли има у срцу моме неправде, види да ли је у мени пут безакоња. Боже, који праведно испитујеш и срца и утробе1. Види да ли је истина оно у чему ме оговарају, и суди праведно, и утишај срце родитељско које се ожесточило неправедно против мене, и преобрати стремљење које се диже на миловање милости, ти, који си при Јестири укротио гнев Асуиру, цару мидијском2, који се испољио. Спаси, дакле, мене, свевидећи Владико, мене који сам у беди и који сам близу да поднесем неправедни суд, а оца мојега и цара одврати од зазорнога и порочнога дела. Јер ти храброшћу изводиш оковане и твоја мишица је бескрајно силна, многоопевани цару.“
Тако је храбри Стефан поверавао тесноту срца јединоме Богу, полажући на њ сву наду на спасење.
У царским дворима хођаше побожно и у добром реду, свима показујући радостан природни обичај. У стојању пред оцем имао је некакав смеран и својствен начин по истини. Но умуча сила промисла на такву намеру, да буде искушан неправедном раном и да се венча праведним венцем од живоначелне руке, чији се трудови и знојеви у истину не могу упоредити ни са киме. А шта је било даље? Надвлада женска превара, достојна умиљења (жаљења) и повест за сузе, победи се царева премудрост женским сплеткама, поклони се очинска мудрост женској слабости, угаси се родитељска топлота женском бестидношћу! Праведни би ухваћен неправедно, незлобиви љутом замком, милостиви немилостиво, и, о неумесности, би лишен очију! Да ме неко од оних који нису добро слушали не разуме криво, слушајући ово, да Стефана, дакле, хвалим, а тога (Милутина) достохвалнога и светога да нашим речима бешчаствујем. Нека не буде такве неумесности. Јер царева (тј. Стефанова) оца (тј. Милутина) као благочастива и борца наше праве вере имамо међу светима, и клањамо се његовим моштима непропадљиво сачуваним и целивамо (их) примајући освећење, и молимо га да посредује за нас ка Владици, јер због многих исправљења има смелост ка њему. Него обличавамо женску сагласност са ђаволом, и подлежи малом зазору, што је послушао ту. Предаде суду немилосрђа (сина) првороднога, који је такав био, као што Соломон каже, јер рече: „Син премудри весели оца.“3
Али ни због овога не треба да му зазру они који добро разумевају. Јер и Велики Константин и први хришћански цар, толики и такав, ма колико да је био у побожности и природној премудрости, поверовао је лажним речима лукаве жене, и уби сина својега Приска, који је био добар и благ муж, а затим када је после сазнао да је ова слагала, и њу уби судом праведним. Видесте ли, вазљубљени, лукавство жене? Чусте ли њихову превару која лако вара? Зашто такови и богопросвећени и премудри Константин није видео њезину злу замку пре синовљева убиства? Јер када би ово знао, не би осудио најљубазнијега (сина), но ту саму у којој ђаво бесеђаше. Но је увидео касније, када кајањем ништа не могаше помоћи, нити беше могуће ускрснути сина, и није видео одмах оно што су разумном оку прикриле лукаве речи зле жене, но је после убиства познао што је учинио. Исто тако пострада и Адам. Јер знађаше да је добра послушност коју заповеди Господ, а да је непослушност зла, јер беше премудар, као чудно дело руку Божјих, одликован душом словесном и умном, и знађаше добро и зло. Али види злога саветника како прво жену улови, а женом Адама савлада да се дотакне забрањенога дрвета. И што пре знађаху од природе непослушности да је зло, ово делом навикоше, покоривши се злому савету. Многе друге такове и многобројне (примере) из божанских списа знају они који се у овом упражњавају, а ми ћемо вратити реч на повест.
Напомене
- Пророк Јеремија (11, 20).
- Алузија на библијску легенду о Јестири, која је благодарећи својој лепоти постала жена мидијског цара Асвира, и на тај начин спасла Јудејце од прогона.
- Приче Соломонове (10, 1).