Поглавље 5
Смутње у Цариграду од Варлаамове јереси и савети Стефанови цару Андронику Палеологу
А ђаво тада, који је у разна времена узмутио цркву разним јересима, не трпљаше што је црква имала велики мир, и што је Кристово стадо пасло на паши благочашћа (побожности). Но изнесе некога Варлаама1, начелника акиндинатске јереси2, и испуни се од њега црква многим метежом, имајући са собом многе једномудрене (једномисленике), а уз то једнопогибељнике и ученике неумесних заповести, који дакле јединосушно развраћаше по Арију3 умовредноме, а Духа светога хуљаше по скврноме Македонију; па и преображење владичње које је истинито било на гори Тавору4, показавши пред светим својим апостолима и ученицима славу свога божанства. А тада престави Мојсеја и Илију неисказаном својом силном влашћу, уверавајући ове да као Бог, ради нас поставши човек, влада живим и мртвима, он свестрадални. Учаше да је (преображење) привиђење, а не истинито. И многи последоваше његовој јереси, а православни удео беше у подвигу. По целом оном царском граду чињаху се устанци и буне и раздори. Једни су се, дакле, прикључивали злославнима, а други су се противили и њих обличивали.
А тадањи управитељ цркве, ваистину међу светима, Атанасије, сазва сабор, а био је ту и зломудрени Варлаам са својим злославним пуком. (Сабор) утврђује једносушно, као што предадоше и оци у Никеји, што после њих утврдише све дотле васељенски и помесни сабори, а изјасни да је истинито било свето преображење Христа Бога нашега. А Варлаама са дружином његовом, који се није хтео покорити, предаде анатеми, и изгна из саборне цркве. Варлаам, дакле, би као посрамљен и до конца низложен опасивању змије, и мишљаше да се још креће. Затим се затвори у скверној својој клети не излазећи и ућута на време, пишући развраћене заповести против цркве, и оштрећи богоборни језик против православља. Затим напрасно скочивши слично дивљем магарцу, смућиваше благочастиве. И овај многе отрже ка погибли како међу људима, тако и међу женама, па и онима који су у царским (дворима) и самим скопцима (евнусима) који су цару служили, даде отрова смртоносне своје јереси и, просто, замало не пође за њим цео град.
Пошто је ово тако било, цар по своме обичају призва к себи Стефана, и много су говорили о спасењу душе и о царском управљању. Узевши (реч), богодухновени Стефан рече: „Изгледаш ми, о моћни, да хоћеш у свему да будеш међу царевима доброугодан Богу и цару, царева, царским управљањем, чиновничким и војничким чиновима, кротошћу, смерношћу, правосуђем, истином, премудрошћу, превазилазећи многе цареве који су пре тебе били. А не знаш, о Богом венчани, како у једном грешиш, што је глава васељене и круна царства, због чега апостоли васељену оптекоше и приведоше човечанство правој вери у име Оца и Сина и светога Духа. Због ње мученици не поштедеше тела ни крви, што је побожност.“ А цар ће к њему: „Како мислиш да грешимо у погледу побожности? Говори, о најизванреднији од другова и браће.“
И Стефан рече: „Јављено је (у Св. писму), о цару, када пастир превиђа улаз вучји у стадо, и не одгони овога, такав је и овај звер (Варлаам), макар да носи име и пастира. Јер не прибављају имена поштовања делима, но дела прослављају имена. А онај који може да оставља злославне и да их не одгони, сматра се од оних који добро мисле да је злославан. Није праведно ни подобно, о најсветлији међу царевима, да ти који си одликован царским престолом и који си постављен од Христа да будеш пастир толиком стаду, да држиш његове непријатеље у граду; но треба да их одгониш као вукове који упропашћују душе, и да појеш са Давидом: Омрзнух Господе оне који те мрзе5 и растопих се због твојих непријатеља, савршеном мржњом омрзох их и постадоше ми непријатељи. Немој ове никако остављати у пределима Богом дароване ти области. Ако ово учиниш, умирићеш црквене раздоре и дароваћеш православнима дубоки мир, увеличаћеш скиптар царства и бићеш истинити цар истинитим хришћанима, а као истинити пастир примићеш награду од општега Владике, непролазно тамошњега царства.“
Када је ово чуо самодржац (тј. цар), задивио се речитом разуму мужа и рече да је велика премудрост његова, тако да је благодарио и хвалио божјега човека, и рекао ка неким својим слугама са удивљењем: „Велики муж је велик у разуму, а нарочито (је велик) многовидећим очима, иако су му телесне затворене.“6
И одмах заповеди да му доведу Варлаама свезана, и да се изагнају његови једномишљеници из града, и да их не примају градови и села његове државе.
Када је овај сазнао што је заповеђено, јер неко од дворјана његове јереси јави му убрзо, и ушавши у лађу, побеже у Рим. А злочастиви његов скуп био је из средине истребљен. И тако је Бог саветом свога угодника очистио земљу народа свога, а црква је добила велико и непоколебимо умирење, и сви грчки скиптри.
Напомене
- Варлаам, фратар из Калабрије, био је почетници 14. века учитељ грчкога језика чувеном италијанском песнику Петрарки. Био је противник хезихастичког учења, које је основао Гргур Синаит, и због тога је на сабору од 1341. у Цариграду проглашен за јеретика.
- Акиндинатска јерес, названа по Григорију Акиндину противнику хезихаста.
- Арије, александријски свештеник, оснивалац чувене аријевске јереси (4. век).
- Таворска гора, брдо у Палестини, на коме је по предању извршено преображење Христово. Ова жестока борба о истинитости Христова преображаја на Таворској гори била је у ствари борба између грчке мистике и латинске сколастике.
- Псалми (139, 21).
- Целу ову причу о тобожњим саветима које је Дечански давао цару Андронику поводом Варлаамове јереси, Цамблак је измислио, пошто је борављење Стефана Дечанског у Цариграду било између 1313. и 1320. године, док је Варлаам дошао у Цариград тек после 1325. године, а његово прогонство из Византије уследило је после сабора од 1341.