Поглавље 6
Стефаново подвизавање у Пантократорову манастиру Цариграду и дељење милостиње
Такова је била Стефанова ревност за благочастије (побожност), такова је била мржња према јеретицима, такова вера ка Христу. И када је у туђој земљи и заточењу дисао таквом ревношћу да је и цара подигао на изгнање јеретика, и који је тако био снажан у Христу који га крепи, шта ли он неће учинити када буде имао државу у својој вољи? Од тада је цар Стефана, љубитеља врлине, још више љубио и дивио му се, а (био је) присан самом патријарху и целом црквеном чину, па и велможама и старешинама града, јер смерношћу и говором привлачаше срца свију, тако да када би само ко говорио са њиме, сматрао би (то) за велику течевину. А нека благодет сијаше на лицу мужа, а љубав је све к њему привлачила. Јер такво је лице оних који су чисти срцем, као оних који гледају Бога мисленим очима, и испуњавају се неисказаном радошћу, и отуда лице добија зраке светлости. О овом мислим да и Соломон каже: „Када се срце весели, цвета лице.“1 Јер он блажени сматраше лишавање очију као просвећење, а заточење као велику утеху. А увек се жураше ка божјој љубави, и често молећи се из дубине душе уздисаше, тако да је утицао на онога који (га) слуша ка умиљењу и сузама, и што је још чудније од обичнога му дела и што је Богу изнад свега пријатно: милостиње не остављаше. Од онога што му цар даваше и они око цара, мали остатак од овога остављаше себи, ради најпотребније потребе, а остало предаваше у руке игуману да разда онима који требају.
Када је овај био у овим (тешким) приликама, неко од благородних његова отачаства, познат му од почетка и љубим, прешавши у памети његове прве обичаје и сетивши се љубави, осећаше бол у души. И узевши не мали део злата, и положивши у недра највернијем слузи и у уши његове много наручивши, посла (га) ка Цариграду, заповедивши да то однесе Стефану. Овај и дошавши (у Цариград) донесе послано и изрече (поручене) речи, уједно веома утешне и милостиве, које су могле и само камено срце натерати на сузе. А он уставши и подигавши руке у висину, помоли се за онога делатеља непромењене љубави, и даде благодарења. Затим призвавши игумана, даваше му у руке принесено да га раздели ништима на утеху (исхрану). А када га је онај молио да неки део остави ради потребе, није хтео, овако одговарајући к њему: „Ово, часни оче, нисмо ми стекли, но — као што пише Давид — онај који отвара руку своју и који засићава свако живо биће благовољењем. Он посла ово на потребу својим људима који оскудевају. Да је Бог хтео да ме тамошњим храни, не бих по његовој пресуди овамо стигао. Но пошто је тако било угодно божанскоме промислу, довољно и изнад наше мере је оно што нам се налази без труда.“ Таково и много више рече игуману, и ништа не оставивши предаде томе у руке оно што је донесено. А младића који је (злато) донео, задржа неко време и посла га ка свом господину, много моливши и благодаривши обилним сузама, рекавши томе и ово ка оном похвалноме другу, да: „Ако хоћеш опет што да ми пошљеш, молим твоју усрдност према мени, раздај тамо онима који то требају, јер мене она сила која ме је овде довела, обилно храни.“
Напомене
- Приче Соломонове (15, 13).