Живот краља Стефана Уроша Трећег Дечанског

Поглавље 2

Стефан Дечански пише из Цариграда Данилу у Свету Гору да се заузме за њега код оца Милутина, што Данило и чини, у чему и успева. Стефан се враћа оцу и добија део жупе будимаљске

Када је син превисокога краља Уроша, звани Стефан, дуго времена тамо живео, и не надајући се ни на кога да му помогне осим на јединога Бога, који је измена свима који су у скрби, јер рече пророк: „Баци на Господа своју жалост, и тај ће те прехранити.“¹ Када је био у таковој беди, написавши слова умилних речи са великом тугом срца, и њих даде ка овоме преосвећеноме господину моме², који је тада био у Светој Гори у дому пресвете Богородице, месту званом Хиландар, живећи у усамљеништву ради иночества, молећи му се и говорећи: „Господине мој и оче, погледај на сузе моје и на уздисање срца мога и стењање; ја сам више него погребен мртвац, јер не видим светлости која сија, ни слике онога који ме је створио; умуче грло моје од многога плача и вапаја, и нема ко ће се смиловати, мени туђинцу у туђини и странцу међу странима, и послушавши сузе моје неисказанога страдања, подигни са собом у Господу даровани ти сабор, свечасне оце Свете Горе, и потрудивши се, учини за мене недостојнога мољење ка господину моме и родитељу да не држи јарост гнева свога до краја, да скончам живот у туђем крају. Но доброразумним и слатким речима твојим учини послушним његово превисоко име да ме доведе у Богом даровану своју државу. Ево, као заробљени слуга или кривац великога зла, насилно бих доведен и предан у руке туђинаца. Но не налазим места речи која ће ме оправдати, јер сам невин за такву осуду. Јер браћа моја и другови и ближњи моји³, који се наслађиваху мојим даровима, говораху ми варљиве речи, запеше мрежу ногама мојима, и овако ми учинише, и бих као и онај поругани на њихово презирање, не пазећи на заповест онога који ме је родио. Јер рече у причи: Слушај, сине, и прими речи моје да, гледајући добро живота, обрадујеш се; јер син који не чува савете очеве, поучиће се злим речима.“⁴ И овакве молбене речи посла ка овом преосвећеном.

А овај господин мој, примивши такве речи писма, покренувши се свесрдачним успехом своје богољубазне душе, не презре бола његова срца, сећајући се колико му беше мио испрва, док се не беше разлучио од свога родитеља, превисокога краља; и сећајући се таквих његових добрих цела и нелицемерне љубави, пожури се, хотећи му помоћи. И сакупивши ка себи свечасне и преподобне и достојноимените чрнце Свете Горе, и љубазно учинивши састанак у Господу, и пошто је била духовна беседа међу њима, овај, господин мој, Богом вођен и уразумљиван Духом светим, смислено и разумно посаветова се с њима, и даде им писмо ка њему. И усаветова их многим разумним речима, и изабравши неке од таквих, свечасне чрнце Свете Горе, и ове послаше ка превисокоме краљу Урошу, саставивши многоразумне и дивне речи писма, којима би могли да постигну вољу њихове молбе што су молили о сину овога христољубивога. Такође молбу начинише ка преосвећеном архиепископу Никодиму да се потруди са овим посланицима код благочастивога краља⁵. И ова господа моја, као истинити послушници Христови и љубитељи Христове љубави, свагда готови ка свима заповестима што је на вољу божју, испуњујући собом речи божаственога писма, уколико хвали све послушљиве, и наоружани том моћном снагом љубави срдачне, и примивши молитву од игумана и од овога преосвећенога, пођоше тако у државу овога благочастивога. И, прво дошавши ка овом преосвећеном архиепископу кир-Никодиму, и учинивши му поклоњење, и дадоше своје књиге (писма) што су писане од напред речених.

И тако овај господин мој, преосвећени архиепископ кир Никодим, саслушавши такве речи, и као ваистину муж добрих жеља, ревнитељ истините љубави, мрзећи зло и одвраћајући се од сваке неправде, са успехом уставши пође ка томе благочастивоме и христољубивоме краљу Урошу. И ту дошавши у један скуп овај преосвећени са таквим богоизбраним чрнцима Свете Горе, и давши им књиге своје, писане од целога сабора Свете Горе, и опет погодно време улучивши, приступише са овим преосвећеним архиепископом кир-Никодимом ка благочастивоме, и што су имали да кажу због чега су послани, све изговорише. А овај преосвећени, ваистину имајући савршену смелост ка овоме благочастивоме, приступивши њему, поче му говорити слатке и доброразумне и којима би му било могуће велики гнев јарости његове окренути на кротост, као што је и било. Јер, овај христољубиви, не хотећи презрети такве прозбе и молбе овога преосвећенога и целога Богом љубљенога сабора Свете Горе, но, окренувши се на милосрђе, рече: „Молбу вашу испуних, и заповедам да буде у свему ваша воља што сте ми говорили о моме сину.“ И ови блажени благодарише Бога и овога благочастивога, и поклонише му се, говорећи: „Бог милосрдни, давалац свакога добра и послушатељ оних који га са истином призивају, и свима дајући прошења различним даровима своје богате милости, он једини, најмилосрднији Бог свега видљивога и невидљивога створења, нека испуни вољу и хтење срцу твоме.“

И после овога тај благочастиви краљ посла своје веснике са истинитим знамењем ка своме тасту, благоверноме цару Грка кир-Андронику, у славни град Константинов, где беше држан његов син, говорећи да га пусти. И васељенски цар, чувши такву вест, веома се обрадова, и почасти га великом чашћу и давши му све што му треба, и заповеди да га часно испрате у државу његова родитеља, овога благочастивога краља.

Но, вазљубљени, подивимо се овоме светоме и благоверноме васељенскоме цару кир-Андронику, посматрајући његову добру веру и љубав према Богу. Јер њоме разгарајући се, и душу своју чистећи добрим делима свога живота, прозре умним очима будуће давање вечних добара, свагда се милостив јављаше човечјој природи, као што је био милостив и овоме младићу превисокога краља Уроша. Јер, имајући га још тамо у својим рукама, унапред је разумео да му није до краја био одузет вид очију његових, по божјој доброј вољи. Јер Христос, истинита светлост, која просвећује свакога човека који греде у свет⁶, сачува му телесне зенице по пророку, јер рече: „Сачувај ме, Господе, као зеницу ока.“⁷ Овај благоверни, разумевши такво прогледање његово, не објави никоме таква виђења да му се не дода опет која злоба. Но чинећи му милостињу и хранећи га, тешећи га као чедољубив отац, подиже овога палога и прими њега, кога нико није чувао, и сачува га до таква помиловања од његова родитеља. И почастивши га многим различним похвалним даровима, и колико му је требало, свако довољство даде му, много злато и друге потребе, колико је хтео, и са великом љубављу отпусти га ка овом благоверном и благочастивом и христољубивом краљу Урошу.

И када је дошао ка своме родитељу са сином својим Душаном, и са нешто мало деце своје, и тако павши на ноге његове, имајући повезане очи своје, као што приличи слепоме, и са горким сузама вапијући, говораше: „Оче, знао сам те да си родом добар, умилосрди се на мене недостојнога, што учиних твоме милосрдном лику, то све дође на мене, и ево исповедам против себе безакоња своја; јер не тајим што знаш, и не одричем што ти је познато; но, крив у свему, лежим као мртвац прострт пред тобом. Но не презри пород бедара твојих.“ А овај, родитељ његов, христољубиви краљ, не могући трпети због жалости и туге срца свога, видећи вазљубљенога сина свога где му говори такове речи, измени се на милосрђе, имајући као нову и добру и послушну милост од добре чести и не одмећући се од присности синовљеве, даде му неки мали део од државе жупе будимаљске где ће се чувати.

Напомене

1. Псалам (55, 22).
2. арх. Данилу.
3. Тј. властела која га је наводила да дигне буну против оца.
4. Приче Соломонове (4, 10 и 19, 27).
5. Око године 1320. Милутин је заиста, на молбу свештенства, опростио сину и дозволио му да живи у жупи Будимље у Србији.
6. Јеванђеље по Јовану (1, 9).
7. Псалам (17, 8).

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10