Живот краља Стефана Уроша Трећег Дечанског

Поглавље 3

Стефан Дечански постаје краљ и позива Данила к себи; Данилова сарадња у државним пословима

Живећи дуго у такву одлучењу, дође време, и када се родитељ његов благочестиви краљ преставио, као што све по имену указасмо у напред писаном житију краља¹, божјим благовољењем, овај Богом просвећени син његов, отворивши богохвална уста своја, рече онима који су са њиме: „Слушајте, вазљубљени, присни моји другови и браћо, и узвеличите Господа са мном, који има силу и крепост, изводећи нас оковане мужаством. Видите и дивите се, јер ја, који сам био слеп, ево сада видим.“ И у тај час сви немишљеном радошћу обрадовавши се, прославише Бога за све. И рашири се та вест у целу државу српске земље, и сви, на предивно то чудо течаху (иђаху) веселим ногама, и силноименити његова отачаства долазећи клањаху му се. И овај христољубиви, молећи се Господу, говораше Давидове речи: „Господе, наведи ме на пут твој, и поћи ћу у истини твојој². Јер ти си просвећење моје и спаситељ мој³, и теби сам привржен из утробе, од утробе матере моје ти си мој Бог⁴, владика, цар света, Христос.“

После престављења овога блаженога и превисокога краља Стефана Уроша, божјим извољењем узе престо краљевства син његов, Стефан краљ Урош Трећи⁵, који такође беше пун добрих дела и милостиња, неоскудне дарове дајући у божаствене цркве и довољно ка ништима. Јер од своје младости беше научен сваком доброугодном делу, васпитан у поукама родитеља свога превисокога краља, и страх божји чувајући у срцу своме, увек се бринуо у своме уму да следује богоугодним делима и богобојажљиву животу својих родитеља, што и постиже, по богооцу који је рекао: „Испуни Господ сва твоја прошења“; и опет: „Жељу срца његова дао си му.“⁶ Овоме превисокоме краљу беше дана таква благодат силе Христове као што се и премудроме цару Соломону даде ширина разума и дубина премудрости, а сила крепости његове од Господа, као и благоверноме цару Константину⁷ победа над иноплеменицима ради вере, и као боговидцу Мојсију против Амалика⁸. И као што је Господ био учинио милост своју у прошлом времену са својим слугама, његовим родитељем, да победи погане народе Персијанце⁹, што указасмо напред у овом житију блаженога, тако и овоме превисокоме краљу, сину његову, беше помоћ и победа неисказана од човекољубивога Бога против његових непријатеља и ратних противника, који злу мисао мисле у своме срцу против његова отачаства, тј. српске земље. Сви такви биваху рушени и умртвљени силом и крепошћу и мудрошћу даном му од Господа. Јер Бог погледа на његова велика искушења и такве напасти које су му се догодиле у његовој младости, које се не сакрише у роду од ове деце. Зато преузнесе и дарова му име изнад многих славних имена¹⁰, тако да је и сам рекао: „Помоћ моја је од Господа који је створио небо и земљу.“ И: „Ево, ја познах како је велики Господ.“¹¹

Пошто је Бог тако крепио његово краљевство, и пошто је у то доба био свеосвећени епископ хумски кир Данило, о коме указасмо напред у овом спису, колико беше послужио сваким богоугодним делима овом блаженом и превисоком господину краљу, и колико га веома љубљаше и поштоваше због велике његове врлине и угађања, које чињаше овоме у његову животу, а још и после смрти учини бригу овоме, која је на корист души овоме блаженоме. И то све видећи син његов, овај превисоки и благочастиви краљ Стефан Урош Трећи, и богоугодна мисао паде на срце његово, овако говорећи: „Пошто видим да је господин мој и родитељ у своме животу имао увек овога свеосвећенога место телороднога свога родитеља, боље рекавши господина свога и учитеља и васпитача телеснога, а вођу душевног, па и мени је достојно да чиним такође, као што видим да је учинио и мој родитељ.“ Јер рече: Што види син оца да чини, исто ће чинити и син¹. А у причи рече: Син премудри весели душу оца свога². Јер ево — рече — разумем, да се убрзо свршавају моји дани, и не знам према множини грехова мојих, колико учиних у овом животу, које се место обитељи даде души мојој. Ево ћу сада са смелошћу призвати свеосвећенога, и учинићу са њиме љубазно беседовање да напредујем добрим подвигом у сваком добром делу, да и ја неку бригу учиним ка своме владици спасу Христу, не бих ли и неко праштање грехова постигао. И све ово што беше мислио у срцу своме овај превисоки краљ, све ово сврши са свеосвећеним епископом Данилом. И тако га овај свеосвећени усаветова божаственим речима да се боји Господа Бога Сведржитеља и да му угодно чини. Господин краљ, узевши овога свеосвећенога у велику љубав и почаст, имао га је уистину као свога господина и учитеља, и хвалио се овим као неком царском утварју, и имао је наду и уздање на овога да ће овим постићи сву вољу и хтење срцу своме са околним царевима приликом посланства о неким његовим пословима, и више већаше са овим свеосвећеним епископом, као и родитељ његов. Јер велику вештину и разумну мудрост имађаше у срцу своме да већа са царевима, по пророку: „И говорах о сведочанствима твојима пред царевима, и нисам се стидео.“³

И тако овај свеосвећени виде у које обећање га уведе господин краљ, и како га узе за духовнога оца, и сети се он владичине речи: „Сила је царство небесно, и усилници га грабе⁴. И који не остави свет овај и узевши крст свој не иде за мном, не може бити мој ученик⁵.“ И хтеде ићи у Свету Гору, јер беше њезино васпитање и учење, и веома жељаше да би брзо пошао на предлежећи пут. И тако рече ка превисокоме краљу: „Нека се сети благочастиво твоје краљевство колико ти послужих и све угодно ти се од мене сврши по вољи и хтењу срца твога. Да, хоћу да идем, пошто Бог управља моје стопе на пут миран. Хоћу да одем у Свету Гору, не бих ли и тобом неку бригу учинио, што би било на корист души твојој.“ И ово чувши превисоки краљ од свеосвећенога, ражалости се веома, јер му се у то време беше догодила нека скрб од цара бугарскога Михаила⁶, и од брата његова Владислава⁷, сина Стефана краља, а такође је имао (да шаље) посланство због неких царских послова у славни град Константинопољ, звани Цариград, и није видео кога ће послати због таквих послова који му предлеже. И велико саветовање учини са властелом српске земље, овако говорећи: „Нико неће по вољи и хтењу срца твога учинити као овај свеосвећени.“ И тако га замоли, говорећи: „Ево видим, господине мој и оче, да хоћеш да идеш на предлежећи ти пут. Но разуми скрби срца мога, које имам од таквих невоља, испуни вољу прозбе моје, и иди тамо камо те ја шаљем.“ Таково обећање страшно и са клетвом изрече: „Када се вратиш, да идеш на предлежећи ти пут.“ А он, не хотећи не послушати његове молбе, оде прво ка цару бугарскоме, и божјом помоћу ту сврши његову вољу. Такође и у славни Цариград, и ту сврши сву вољу срца његова. И када се врати из Цариграда, и тако оде у Свету Гору, желећи постићи пристаниште где нема нападаја. И тако, дошавши у Свету Гору, поче у тишини живети, увек бринући се за душу своју, говорећи у своме уму: „Хвалим те, слатки мој Исусе, што ме удостоји грешнога да избегнем узбуне и жалости живота, и доведе ме на ово место, у коме ћу ти, ако је могуће мени недостојноме, хвале приносити.“

Напомене

1. Тј. у Животу краља Милутина.
2. Псалам (66, 11).
3. Псалам (27, 1).
4. Псалам (71, 6).
5. После очеве смрти, Стефан, уз кога је била већина властеле, успешно победи своје ривале, најпре свога полубрата Константина, а затим Владислава, сина краља Драгутина.
6. Све по псалмима (20, 5 и 21, 2).
7. Византијски цар Константин Велики (умро 337).
8. Амалик, цар ханански.
9. Турке.
10. Посланица Филипљанима (2, 9).
11. Све по псалмима (121, 2 и 135, 5).

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10