Поглавље 5
Непријатељи се дижу против Стефана Дечанскога. Успешне борбе његове са бугарским царем Михаилом
У дане овога превисокога и благочастивога краља Стефана Уроша силом божјом угасише се све победе непријатељске, и процвета истинита љубав, божји мир и неисказана тишина у отачаству овога превисокога краља, и сва чеда његова отачаства радовала су се и веселила се због неисказане милости владике Христа на многа лета. Када је прошло неко време, неки од околних царева, подстакнути ђаволском ревношћу, савећавши лукави савет у своме срцу против отачаства овог превисокога краља, хвалећи се да ће разграбити његово наследство, који не постигавши нимало своје воље, бише побеђени силом владике Христа, због чега се потрудисмо саставити слово као хвалу Богу. Треба да изнесемо у овом спису велику и чудну и неисказану милост и помоћ владике Христа, како је ову неоскудно чинио у прошлим временима са својим угодницима, родитељима овога превисокога краља, дајући им помоћ да победе непријатеље и ратне противнике; тако и до сада није удаљивао своје милости од овога свога слуге, журећи му се у помоћ у време скрби срца његова. Јер је Бог онима који га љубе, по богооцу: „Вргни на Господа жалост своју, и он ће те прехранити.“12 и: „Неће дати другоме твоје славе и туђем народу твоје користи.“13
У време државе краљевства овога благочастивога и христољубивога подиже се велика узбуна и мржња на овога од бугарскога цара Михаила, јер овај цар беше зет превисокоме краљу Стефану Урошу, родитељу овога благочастивога краља. Од њега беше чуван и крепљен и подизан у време своје немоћи, достојну му помоћ чињаше и љубав изнад мере, осећајући за њега бол као и чедољубиви отац, што му беше на славу и крепост. И овога се не сети сујемудри да му овај превисоки краљ учини велику љубав и сва добра, но одбацивши све ово, подиже велики рат на овога благочастивога краља, хотећи озлобити његово отачаство, и хвалећи се да ће поставити престо у држави његова отачаства, и такво једномислено саветовање имајући и кратку љубав са грчким царем, као што и би14. Ускоро расу владика Христос њихове мисли до земље и њихове вештине постадоше ништа. Ови зломислени овако већаху говорећи: „Отићи ћемо и убићемо га, и наше ће бити наследство“15, мислећи, лукави, да неће видети Господ, и да неће разумети Бог Јаковљев. Но, онај који је усадио ухо, зар неће чути? И који је саздао око, зар неће видети? Ђаво, који мрзи добро, од почетка ненависник рода хришћанскога, испуни срце овога бугарскога цара великом завишћу и неситошћу јер не знађаше овај лукави да ко хоће да узме туђе, ускоро бива лишен свога, и бива уморен, смирен и понижен, по богооцу: „И нека буде двор пуст и царство његово узеће други, и синови његови биће сирочад и жена његова удова.“16 Лишени свога, ускоро ће горко заплакати. Овај, неослабно мислећи злу мисао, сабра десетине хиљада на десетине хиљада сваких народа, и подиже се на погубљење отачаства овога превисокога краља, полазећи од славнога града Трнова. А овај богољубиви краљ, по очинском предању васпитан у доброј вери, и увек имајући страх господњи у срцу својем, никада се није уздао у своју силу но у Господа, по богооцу Давиду: „Помоћ моја је од Господа који је створио небо и земљу.“17 Њему јављајући своју жалост, са топлим сузама вапио је, говорећи: „Саваоте, Боже Израиљев, ти си сила моја и крепост, и необорими основ и снага отачаству мојему; ти видиш моју беду и моју жалост, колико се подигао против мене мој ратни непријатељ. Но, владико Христе, учини по твојој вољи, како хоће твоја неисказана милост.“
И тако посла превисоки краљ своје посланике ка овом бугарском цару, јављајући му мирне и љубавне речи, и говорећи: „Сети се у своме уму, драги и љубими брате краљевства ми, да ти не учиних ниједнога злога дела против твојих многих злоба које ми ти учини. Ни у своме уму не помислих зло о теби, ни о држави царства ти. Но чујем да, водећи многе народе са собом, идеш на земљу отачаства ми. Но дођи у разум истините Христове љубави, и одврати се од гнева јарости своје, и поврати се ка првашњој љубави коју си имао ка мојим родитељима, такође буди и са мном.“ А овај, имајући несаломиву и злу мисао у своме срцу, не склони се на смиреномудрије, и не послуша његових љубазних речи, но поче брже журити се против овога превисокога краља, говорећи: „Хоћу да се борим с тобом.“ А видевши превисоки краљ несмирену његову вољу, и подигавши руке своје ка висини, и погледавши на небо, отворивши богохвална уста своја, рече: „Ти који седиш на херувимима и почиваш на серафимима, свевидеће око, Боже свега створења видимога и невидимога, имајући оружје силе и крепости твоје, учини убрзо одмазду твоју између мене и овога да разумеју сви који се хвале против државе отачаства ми, које насади и утврди десница твоја, јер ти си Бог једини славан по целој земљи.“
И тако заповеди превисоки краљ да се сакупе сви војници српске земље, отачаства свога, на поље звано Добриче; то је поље дивно и велико у месту званом Топлица, јер припада ка реци Морави. На том пољу многи од древних царева страшне битке међу собом учинише. А ту се и овај превисоки краљ надао да ће се борити са бугарским царем. Када се сабрала војска овога благочастивога и превисокога краља, велико мноштво изабраних војника, и када се спремио за рат, и очекивао долазак зломисленога цара, и тада дођоше гласници његови ка овом господину краљу, говорећи: „Нека ти је знано, превисоки краљу, да се подигао цар са својим силама од свога славнога града Бдиња18, од реке зване Дунава и иде у државу краљевства ти, у место звано Земен19, и ту хоће да се бори са тобом.“ И у тај час узевши превисоки краљ своје војнике, и спремивши се за борбу, брзо пође према њему; унапред виде благодат божју која хоће да помогне овом превисоком краљу.
И идући са својим војницима, дође у свој манастир ка светоме мученику Христову Георгију Нагоричком. И тако, павши пред иконом мученика Христова, поче сузама мочити земљу, молећи му се и говорећи: „Крепки међу мученицима, страстотрпче Христов Георгије, види велику скрб и тугу срца мога, и пожури да ми помогнеш у овој борби против овога љутога цара који се хвали против мога отачаства, и јави силу твоју, као што си некада помогао господину моме Симеону Немањи против његових непријатеља, да и ја, грешни, видевши силу крепости твоје, прославим твоје свето име, и украсићу ову твоју свету икону, и приложићу овом твоме светом храму многе изабране правде.“ Такође и ка светоме оцу Јоакиму20, који је у Сарандапору, молио се је, дошавши ка гробу његова тела, и са свом властелом српске земље за помоћ му, са сузама чинио је велико обећање ка овом преподобном и блаженом оцу. И тако чувши да бугарски цар, дошавши са својом силом, стоји у држави његовој, у месту званом Земен, на обали реке зване Струма, и да плени околне крајеве те, и тако, пожуривши се, стаде близу њега са својим војницима на реци Каменчи. И тако, чувши овај цар за долазак превисокога краља, растужи се веома, мислећи да није могуће превисоком краљу борити се са њиме и са његовим силама. И имајући посланства међу собом, закаснише два или три дана, јер господин краљ очекиваше окуп своје војске, пошто нека властела закаснише, будући на његову послу.
И у дан петак, те ноћи, свеноћну молбу учини ка своме Владици, непрестано вапијући из дубине душе: „Боже, беспочетни и бесконачни Владико, Господе, творче неба и земље, који седиш на вишњима и гледаш на смирене, знам, Владико, да од множине безакоња мојих нисам достојан да погледам ка твојој висини, но припадам ка милости твога човекољубља, и говорим: Види, Владико, насиље оних који војују на слугу твога и који хоће да без милости разграбе наследство твоје. Но не нама, Господе, но твоме имену подај славу; и суди, Господе, онима који су ме опколили; и не облачи ме јарошћу твојом, но по својој милости учини добро са твојим слугом у ово време, да се постиде и посраме и погину21; и анђео твој, Господе, нека буде онај који им досађује; и сакруши их, Господе, силом твојом, да не могу поћи на моје отачаство, као што си, Господе, послушао молбе господина мога, угодника твога, св. Саве, и његовим молитвама послао анђела свога и прободе Стреза, кнеза бугарске стране, који се овако хвалио против отачаства раба твога, првовенчанога краља Стефана; такође, Господе, по твојој милости пошаљи силу своје крепости и мени, слузи твоме, да победим овога ратнога непријатеља који се бори са мном, да славим твоје име на векове, амин.“ И разуме овај благочастиви краљ да је Бог услишао његову молбу.
Када је дан суботе свитао и када му је приспела сва војска, а овај цар је мислио да превисоки краљ неће да се бори са њиме, изненада у само подне суботнога дана, спремивши се за борбу са својим војницима, пође брзо на рат. И када су дошли до места на коме је требао да се овај превисоки краљ прослави са велемоћним својим војницима, као и силни македонски цар, када учини рат са персијским царем Даријем. И тако, када виде бугарски цар долазак господина краља, који је изишао против њега на борбу, био је у великом метежу, и као приморан и не хотећи да иде против њега на борбу. И господин краљ устроји своје војнике на чете (пукове) веома смислено и разумно; један део изабраних својих војника одлучи да иде на рат са сином његовим, младим краљем, а сам са другим делом војске; и тако се устреми на рат, говорећи: „У име твоје, Господе, погнаћу непријатеље моје, и победићу их.“ И тада затрубише убојне трубе, судари се оружје с обе стране, и коњи фрком зарзаше, и био је велики вапај. Младићи превисокога краља, тако устројени на рат, на обе руке стрељаху и ништа нису грешили, и почеше се моћно борити, и стојаху крепко, не разилазећи се ниједан од другога. И тако борећи се, би велико падање Бугара, и тако одоле српска сила. А цар Михаило, видевши падање својих војника, поче бежати, и када је бежао, сила господња сапе ноге његову коњу, и спавши са коња, сакруши све тело своје. И тако, видевши војници господина краља његово падање, припавши (прискочивши), убише га својим оружјем, и тако издахну. И положивши тело његово на коња, принесоше та ка господину своме краљу.
И видевши превисоки краљ овако падање тога зломисленога цара и као наједанпут отворивши своја богохвална уста, и у умиљењу срца подигавши руке ка висини, прво прослави Бога, који седи на херувимима, и богохвалну песму са Давидом запоја, говорећи: „Који је бог велик као што је Бог наш? Ти си Бог који једини чиниш чудеса. И гле ја познах да је велики Господ; и помоћ моја долази од Господа, који је створио небо и земљу; и на теби, Господе, утврдих се од утробе, из утробе моје матере; и сви народи опколише ме, и именом господњим противљах се њима; и када се сабираху заједно против мене, да узму душу моју савећајући се, ја се уздах у те; и ево видим да погибе бегство од мене, и не беше онога који иште душу моју; и гле велики је Господ наш, и велика је крепост његова, и разуму његову нема мере.“22 И рече ка својим силнима: „Приђите, сви породи отачаства мојега, и заједно ликујте са мном Господу, говорећи: Чудан си, Владико, који си на вишњима, који чиниш чудеса; и показао си у народима силу твоју која се види данас на помоћ нашу од крепости твоје.“ И док је превисоки краљ говорио ове речи, снимише рањено тело овога сујемудрога цара и положише пред очима господина краља. И видевши га пред собом где лежи, без сваке почасти и славе царске, и поругана високом гордошћу свога ума и несмисленог хвалом, и тако рећи смешна, овај господин наш, превисоки краљ, сети се речи богооца, и рече: „Видех нечастивога где се превазноси као кедри ливански, и пређе, и гле не беше, и тражих и не нађе се његово место.“23
Док је ово бивало, војници и силе господина краља гоњаху силе и многе народе цара Михаила, једне секући, друге стрељајући, друге бодући, друге рањене силом водећи ка превисоком краљу и сину његову, младом краљу Стефану24. А и овај млади краљ веома се прослави у томе рату, као Исус Кавин против иноплеменика који су озлобили Израиља, према Светом писму, које сведочи о њему: да млад беше телом, но велики ратоборац; јер Мојсије боговидац васпита тога Исуса Навина у побожности и чистоти, и да му служи у целомудрију и после њега други вођа постаде скупу Израиљеву; тако и овога превисокога краља васпита у чистоти и целомудрију, поучавајући и учећи га богољубазним речима, јер знађаше да ће бити место њега вођ и чувар отачаству своме. А ови после велике и страшне борбе која је била тога дана, и од проливања толике крви тих безбожних и поганих народа који су дошли на српску земљу са овим царем, рећи ћу да се и сама та река Струма сва изменила у крв, јер беху сасецани као и пољска трава, по богооцу: Исекао си у ужасу главе силних, јер претњом силе своје умали их, и јарошћу твојом низложи их; јер бише трупови њихових телеса храна земаљским зверовима, и њихова нечиста телеса храна небесним птицама25; јер не беше ко да их сахрањује. Ови постадоше на презир својим околнима и на подражање и поруту многим народима.
А овај господин мој превисоки краљ, сети се у своме уму речи владичине, која каже: „Сваки који се узноси смириће се, а који се смирује узнеће се.“26 И богогласна свирала, апостол Павле, каже: „Понизите се под крепку руку божју да вас узнесе у време скрби ваше, јер он се брине за вас.“27 Тако и овај превисоки краљ сети се ових речи, не паде му на срце високохвална мисао, њему који је победио таквог моћног цара са његовим силама, као и боговидац Мојсије Сиона, цара аморејскога и сва царства хананска28. И овај господин мој, ревнујући смерној његовој мудрости, не узнесе се хвалећи се, но уздајући се у Господа и њим хвалећи се, говораше: „Тобом, владико мој, спаситељу Христе, разорише се савети ових нечастивих, и не спасе се овај зломислени цар многим својим силама, а мене немоћна опаса силом твојом; јер се не уздам у свој лук, нити ми поможе оружје моје, но ти сам, Господе.“29 И као што некада силни македонски цар Александар учини борбе са персијским царем Даријем и Пором, царем индијским, и победивши их, имајући у својим рукама њихова телеса и љубазно оплакавши их, заповеди погрепсти их са чашћу; тако и овај превисоки краљ, просудивши над телом овога цара, рече му: „Не беше ли ти довољно земље царства твога коју си имао, и држава и имање богатства твога? Зашто се пожури на моје отачаство? Не послах ли ти љубазне и помирљиве речи да будеш у љубави са мном? Није ли те благодат божја учила да се повратиш од своје злобе? По жестини твојој и непокајану срцу, хотећи наследити туђе, ево постао си лишен свога. Но учинио си препирање и речи са мном да више одоле мноштво правде твоје мојим злобама, које ти дадох.“ И не беше гласа ни јављања од њега, пошто се његов језик беше свезао смртном узом разлучења душе његове од тела.
А сутрадан, после те силне битке, пошто је био сабран цео сабор овога превисокога краља, у дан недељни, и у први час дана, пошто су приносили војници његови много злато и царске хаљине и небројено богатство, прекрасне коње овога бугарског цара и силе његове, што се подигоше на отачаство овога превисокога, јер, ево, сву славу њихову и богатство које имађаху предаде Господ у руке овом превисоком краљу, као што је у причи: „Моје је сребро и злато, и даћу га коме хоћу.“30 И опет: „Ако мене послушаш, јешћеш богатство царева.“31 И све велможе тога цара које ухватише у рату, све ове приведоше пред лице господина краља, имајући железне окове на својим ногама. Многи од њих нису веровали да је погубљен цар њихов, но су мислили да је избегао смрти у тој великој борби, и изненада заповеди господин краљ да се изнесе мртво тело овога цара. А они, видевши истину, горко заплакаше, говорећи: „О љубими и слатки наш господине, крепки цару, тако ли погибе, и сада лежиш не имајући никакве потребе од славе твога царства! Где је сада твој златни престо? Где слава твога богатства? Где драгоцени бисери твоји и драго камење, и разне златне хаљине? Где су твоје мисли? Устани и види нашу велику скрб и тугу која нам се данас догодила. Ево, лишени славе своје и у великом понижењу, стојимо вођени силом, куда и нећемо.“ И тако почеше молбу чинити ка превисоком краљу, говорећи: „Благочастиви и христољубиви и Богом постављени краљу, ево, ми сви видимо благодат божју која се збива на теби данас, и господина и чувара нашега где је пао под твојом руком, као што се види. Но нека се сети превисоко твоје краљевство колико је био силан и крепак овај наш господин, царујући многим народима, и колико је имао још јуче славу своју, а данас је уништен и укочен као и прах, и примајући оваку смрт изван своје државе. Но нека нас помилује твоје превисоко краљевство, и заповеди преславном твојом речју да се погребе тело овога нашега господина који је јуче био твој ратник, а сада је као недостојни твој слуга.“ И господин краљ чувши њихову молбу, и учини савећање са свима својима силнима, и тако заповеди да тело овога цара буде са чашћу пренесено и положено у цркви светог мученика Георгија, у месту званом Нагоричкога; и ту лежи и до овога дана, на хвалу Богу, на прослављање и част овом превисоком краљу и целом његову отачаству, где лежи тело овога цара бугарскога Михаила.
И у тај час господин краљ посла веснике ка преосвећеном архиепископу све српске и поморске земље, кир-Данилу, и ка жени својој, благочастивој краљици и госпођи Марији32 и ка свему сабору српске земље, овако им написа, говорећи: „Нека вам је знано да помоћу божјом и заступством светога господина нашета преподобнога оца Симеона и Саве, и молитвама вашима заступан и крепљен, и оружаван силом светога Духа и заштићавано краљевство ми, и са превазљубљеним сином краљевства ми Стефаном, и са мојим војницима, децом отачаства ми, онога злонамернога непријатеља, цара бугарскога, који је дошао са многим силама иноплемених народа, и који се хвалио против отачаства краљевства ми, са овима учинивши борбу у држави краљевства ми, у месту званом Земен, и пошто ми је Бог помогао, победих те моћне и многе силе, и самога тога начелника злобе цара умртвих, и много њихово богатство и славу уграбих, као дану ми помоћу господњом. Узрадовавши се због овога и као што је достојно, одајте Богу хвалу у нашу помоћ, пошто идемо на предлежећи нам пут у државу царства земље бугарске.“
Преосвећени господин архиепископ кир Данило, чувши овај глас хвале господина краља, и велику тугу и ужас којима беше обузет, јер није знао шта се догодило господину краљу, и ово све одбацивши и испунивши се многом радошћу, и отворивши своја богохвална уста, прво прослави Бога свију, који је учинио милост са својим слугом, и који му је даровао такву силу и крепост да победи све своје противнике и ратне непријатеље. И тако посла писмо у све манастире српске земље да непрестано хвале Бога, да поју параклисе и по достојању велика и часна славословља којима се слави Бог. А сам господин мој (Данило) пребиваше у молби и молитви Слову (тј. Христу), који има у себи безбројне милости и пучину доброте човекољубља божја, и свагда увек говорећи Духом светим за Богом дарованим му стадом, који су чеда Христова, истинити и богоугодни ревнктељ учитељу своме Христу и угоднику његову, просветитељу и наставнику српске земље, преосвећеном архиепископу кир-Сави, увек непрестано се мољаше за утврђење и крепост овом превисоком краљу, јер једносушном вером срдачну љубав у Господу имађаху међу собом.
И тако господин краљ, подигавши се са својим силама од тога места рата, и увек идући ка истоку у држну бугарске земље, и посла своје поклисаре напред ка сестри својој, благочастивој царици Ани, жени овога цара, кога победи, и деци њезиној, овако говорећи: „Нека ти је знано, љубазна сестро краљевства ми, да господин и муж твој, а брат мој цар Михаило, подигавши такав рат на моје отачаство, и хотећи ме збацити са мога престола, а који је теби учинио толика зла и безбројне досаде, и који те је осудио на заточење, и који те је лишио части царске и престола твога, и овај силом господњом низложен умртви се под руком мојом, тако као што си чула33. Не скрби због тога, но више се радуј, јер није време жалости, но почетак радости, по апостолу Павлу, који рече: Јер бесте некада тама, а сада светлост у Господу.“34 Овај цар није хтео да има себи жену, ову царицу, сестру господина краља, но је хтео да је пусти; и од тога, пошто је таква мржња била међу њима, устаде једно на друго, а овај цар, отпустивши сестру његову, беше узео себи жену од царског племена, а рода и народа грчкога; и не сети се овај зломислени да му је доста злобе његове, по речи владичиној: „Којом мером мерите, одмериће вам се.“35 И опет друго писмо посла, које следује овим речима, које је из поновљеног закона, говорећи: „Ови људи су луди и немудри;“ и опет: „Угоји се, одебља и рашири, и остави Бога који га је створио.“36 А добро и пророк сагледавши о таквима, рече: „Ево према делима неситога ума жеље за туђим, настаде теби дан гнева и дан скрби и туге, да си постао на гажење и грабљење многима, пошто не хтеде окренути гнев на тишину, и јарост срца свога у доброту.“ Јер овде и Соломон каже: „Узношења и сувишне хвале придодаће се труду и болу, и крај весеља обухватиће плач; да бих видео да си жесток и да је железни врат твој.“
А оне силе тога цара које ухватише у том крепком рату, тј. велике велможе, беху вођене у железним узама са овим превисоким краљем да предаду своје градове и целу државу у руке господину краљу, не хотећи да их јако мучи. И идући са својим војницима дође на место звано Мраку; и пошто су ту војници његови избили (убили) велико мноштво различних зверова, ту је чуо да цар грчки, који је са својима силама дошао у помоћ овом цару бугарском, а чувши за такову победу тога цара, и гневом господним гоњен, пошто је мислио да све силе господина краља иду за њим гонећи га, поче бежати у државу земље своје.
Одатле се подиже са својим војницима, и дође у предео бугарске земље, у место звано Извори. И одатле хтеде пустити своје скиптре са силама ради примања те земље; и сутрадан, пошто су се спремали његови војници, у тај час дођоше поклисари од брата тога цара Михаила, званога Белаур, и од свију велемоћних те земље, који са великом чашћу и славним именима по достојању беху поштовани од овог бугарског цара, имајући савршену власт над свима крајевима и градовима те земље место цареве главе, будући овоме као права браћа. И чувши за таково падање господина свога, пошто је у тој земљи била узбуна и велика жалост, устајући на борбу сами међу собом и грабећи богатство један од другога, и не само да су чинили ово сами међу собом, но су богатство и имање овога цара грабили, по речи светопевца: „И непријатељи човека домаћи његови.“37 Ово је велико и дивно чудо свима који слушају; стадо, од кога ови злобови примајући храну храњаху се, поставши као чудне звери и без милости не штедећи, грабљаху га. Божаствени Павле јавио је говорећи: „Јер ући ће у вас, рече, вуци и тешки грабљивци, не штедећи стада.“38 Та шта ја кажем стадо и вуци? Питомци овога цара и будући му као браћа и чеда и љубими другови, и видевши оваки његов пад, не поменуше његове милости и љубави, но учинише му као иноплеменици, веселећи се због његове погибије. Ваистину, гнев и одмазда владике мога Христа све ово наведе због безбоштва и злобе на овога цара, што напред указасмо у овом спису.
И ови, чувши за долазак господина краља у државу царства бугарске земље, и видевши себе у великој скрби и жалости, говораху у себи: „Ево дође нам време да се лишимо наше славе и државе коју имађасмо, и да силом будемо одведени на друго место.“ И тако, пославши га превисоком краљу, говораху: „Превисоки и благочастиви и Богом помиловани, крепки и самодржавни краљу, ми слуге твоје слушасмо за крепост дану ти од Господа и за помоћ владике твога Христа, колико поможе христољубивом имену краљевства ти, и како овај господин наш цар и многе његове силе које су дошле на наследство и државу твоју, ови сви силом Христовом и крепошћу краљевства ти падоше под ноге твоје, гажени и умртвљавани тако као што видеше очи наше неких од нас, који се нађосмо да будемо у тој великој и страшној борби краљевства ти. И ево чујемо како греде превисоко краљевство ти са јарошћу и гневом преславнога твога имена, хотећи озлобити нас, твоје слуге. Но припадамо и молимо се превисоком твоме краљевству да одвратиш гнев твоје јарости од нас. Ево царство бугарско и сва његова држава, и градови и имање и сва њихова слава и богатство, данас да јесте у твојој руци и коме хоћеш даћеш их, јер ти је дано од руке господње. А ми, слуге твоје, славимо превисокога господина нашега и крепкога краља, и тебе величамо и теби се клањамо, Богом прослављеноме. Но не остави нас, слуге твоје, да имамо жалосну душу нашу и срце скрбно. Јер од сада српско краљевство и бугарско царство биће уједно састављени и биће мир. Потписујемо ово, и ми смо на заповест краљевства ти.“
Када је чуо превисоки краљ ове речи и, видећи да се сва његова воља и хтење догоди божјом помоћу, и да се сва држава земље тога царства и силни те земље дадоше у његове руке, и примивши њихову молбу, и хотећи учинити крепост и помоћ сестри својој, царици Ани, и њезина сина учинити царем бугарским место његова оца, посла ка њој говорећи: „Уставши иди са славом са сином својим на царски престо, где си и пре била, у царски град славни Трнов. Јер ево божјом помоћу све ово је у мојим рукама.“ И посла неколицину од велможа својих са неким делом своје војске њој у помоћ, овако написавши ка силнима царства тога, говорећи: „Ево, дакле, чули сте све што се догађа са нама од лица силе господње у помоћ нашу и како хтедосмо доћи у државу земље ваше са многом силом краљевства ми. Но, чувши речи ваше, примих молбу вашу, и нећу вам учинити никакве злобе. Но нека вам је знано да вам дајем као цара вазљубљенога сина моје сестре, да вам је господин и цар, као и отац његов Михаило цар, нека вам буде такође син његов господин и цар: Стефан цар, и као мене, њега послушајте. И у ком је чину и имену ко од вас постављен, у том нека остане. И здрави будите.“
И тако господин краљ, подигавши се са својим војницима од предела бугарске земље, и пође од истока ка западу, вођен у сили духовној са превазљубљеним сином својим, идући ка престолу својему, у државу отачаства својега, земљу српску, пошто је срушио све своје непријатеље и ратне противнике, и сви војници његови ишли су кућама својима веселим ногама, ваистину весели, и као достојноименити храбри прославише се са својим господином над својим непријатељима.