Поглавље 6
Борбе Стефана Дечанског са Византинцима
И тако дошавши господин краљ у свој дом, и мало неко време одморивши се од силнога труда, којим обузет беше и његови војници, и опет заповеди да се сакупе сви његови војници, земље српске, хотећи ићи са њима, ако Бог хоће, на онога другога непријатеља свога, грчкога цара, који је једну мисао и савећање имао са царем бугарским о овом благочастивом краљу, не знајући, зломислени, да се на овоме господину краљу свршаваху обети праведнога патријарха Аврама, што му обећа Господ: „Проклети су они који те куну, и благословени они који те благосиљају.“ Тако се и овом превисоком господину краљу све збивало на вољу и помоћ. Јер сви који су се хвалили против Богом чуване главе његове, изненада биваху рушени силом господњом. И тако подигавши се са својим силама од земље отачаства свога и пође на цара тога у државу грчке земље, овако говорећи: „Именом твојим, Господе, победићу непријатеље моје и нећу се вратити док не сврше.“ И, чувши ово грчки цар да иде господин краљ са својим силама, поче бежати. И пошто су се многе земље грчке државе препале кораљу, који се подигао Господом Богом, и градове њихове узе, чија су имена: град славни Велес, град Просек, град Штип, град Чрешће, град Добрун . И прве године краљевства свога и у тим временима многе градове узе од земље грчке са свима државама њиховим и са многим именима које, подробно све по имену, није нам могуће указати у овом спису.
Све ово што предадосмо овом спису, деца овога века, многи од њих знају што се догодило у отачаству и држави господина краља, који је учинио ово и са превазљубљеним сином својим, младим краљем, помоћу Христовом и молитвама господе своје: светога Симеона и светитеља Саве, на велику хвалу и славу Богу, а себи и сину своме на велелепно и достојно име. Јер Бог се утврди посред њих и не поколебаше се никада. Они су положени и утврђени силом светога Духа као крепки и тврди град, и необорими браник отачаства свога, српске земље. Ови беху назнаменовани силом као и рогови крста, којима Христос сруши њихове непријатеље, који се хвале против државе отачаства њихова, према богодухновеном органу, сину громову39, који јавља вољу господњу, који рече: „Што беше испрва, што чусмо, што гледасмо, очи наше видеше и руке наше опипаше.“40 Ваистину, о љубимици, очи наше, неких од нас, видеше како се ни у многим другим царствима не догоди да се толика љубав господња и неисказана сила и помоћ овим богољубивим краљевима збивала њима у дане њихова живота. Јер силе противника ишчезоше и нестадоше као снови онога који устаје, да нико од иноплемених царева не рече ни хулне речи на ове благочастиве, по богооцу: „И нека буду неме усне варљиве које говоре безакоње на праведника.“
И овај господин мој, благочастиви краљ, видевши овако бежање цара, грчкога и обузета толиком тежином страха и ужаса да није имао толико смелости ни посланством да му јави неке речи, јер му срамота покри лице што је имао такво зломислено савећање против господина краља. Јер овај благочастиви краљ, растргавши силом господњом савете нечастивих и лукавства, као и крепки Сампсон победивши мноштво иноплеменика, тако и овај блаточастиви краљ одоле свима иноплеменицима, са превазљубљеним сином својим Стсфаном, и хвалећи се говораше: „Десница твоја, Господе, учини силу, десница твоја узнесе ме.“41 Овај дан пун радости, који нам учини Господ; зато се радујмо и узвеселимо у њега42. Јер ево прослави име моје, Владико, Јер ће ме од сада сматрати блаженим сва колена отачаства мога.“
И тако, док је ово бивало, многи од славних грчке земље иђаху ка господину краљу, предајући се њему са државама својим, и те градове, које узе овај господин мој христољубиви краљ са њиховом државом и славом и богатством, предаде некима од верних својих да их са силама војске своје држе у послушности и работи, по заповести овога превисокога краља. И када се ту са великом славом прославио, и са превазљубљеним сином својим, да се у многим околним царствима ово чуло дивно и преславно, и када су се ови благочастиви краљеви вратили од победе цареве са свима својим силама у државу отачаства свога, оставише овога безумнога и несмисленога цара у великом ужасу и злоби, и није знао камо да се обрати из земље државе своје. Велики пророк Исаија рече о таквима, говорећи: „Тешко души њиховој, јер савећаше зао савет говорећи: Свезаћемо праведника јер нам је неугодан, и уништићемо са земље спомен његов“43, не знајући лукави, да им се збива реч пророчка: „Ров изри и ископа, и сам упаде у јаму, коју учини.“44 И по апостолу Павлу: „Ко ће оптужити, рече, избране божје.“45 Јер Бог оправда овога да, када се само споменуло његово име, устрашили су се сви зломислени слушаоци, који војују против отачаства њихова.