Поглавље 7
Стефан Дечански спрема се за смрт и зида Дечане, уз сарадњу архиепископа Данила
И тако дошавши у отачаство своје овај господин краљ, у своје царске дворе, и богоугодна мисао срдачне љубави ка Богу узиђе му на срце, и поче говорити у уму својем: „Ево, сада видим да ми прети посечење смртно, и не знајући од кога броја дана мојих идем на пут скрбни и страшни, којим никада не ходих, и тада која ће ми корист бити души од овога царства и славе коју имах, и од богатства које стекох? Изненада бићу лишен свега овога и после разлучења душе моје од тела, горко ћу бити мучен. Гледам Соломона где ми горко јавља, пошто сам празан и непотребан врлини, и где ме овако обличава: Докле ћеш, о леносни, лежати, када ли ћеш устати од сна?46 И остало додавши, и после овога шта? Приспеће ти крај напрасно у дан у који не мислиш, и у час у који не знаш; и доћи ће ти као зао путник убоштво од благодати, и у толиком богатству и слави ишчезнућеш од глади и жеђи, и не учинивши добре врлине у овом животу, мучићеш се на векове. Јер, рече неки који има у себи неисказану силу благодати божаствене, говорећи: Бедно је минути трг, потом тражити куповине. И опет: Бедно је да прођеш ману, и потом да хоћеш хране. Да, увек све ово слушајући, треба да учиним и неки богоугодни спомен у животу мојем, не би ли како добру реч стекао после разлучења ми од овога сујетнога живота. Јер, видим да моји прародитељи и родитељи и други учинише добра дела Богу и људима, и уз то подигоше од основа божаствене храмове на хвалу и прослављање Богу, а себи на вечан спомен и на чување телу по разлучењу душе од тела, као што се види.“ Тако и господин мој, овај христољубиви краљ, простре ка овом сва своја чувства и управи јединомислени ум, желећи достићи неке њихове трудове, као што чезне јелен на изворе водне47, како рече богоотац Давид, тако је и овај желео оваквог исправљања.
У тај час заповеди да се напише писмо ка преосвећеноме архиепископу Данилу, овако говорећи: „Господине мој и оче, пожури се брзо да дођеш к нама, јер ево те очекујемо са великом љубављу срца и учинићемо савећање с тобом о неким духовним делима, којима би, побринувши се, умножио Богом дани ти таланат, и божаствено семе, тј. речи твоје, посејао у бразде срдаца наших, усануле злобом сујете овога живота, и напојио их као из пуног облака језика поукама твојим, расплодивши их вером љубави Христове у сто и у шездесет и у тридесет, божјом помоћу твојим богоугодним молитвама, и да у житницу небесну успеш, а мене грешнога дар неповређен Христу приведеш.“ Чувши ово господин мој, преосвећени архиепископ, и брзо пожуривши се, дође ка господину краљу.
И у тај дан, пошто се веома радовао овај благочастиви због доласка преосвећенога, учини савећање са овим преосвећеним архиепископом Данилом и са превазљубљеним сином својим и са неком вазљубљеном му властелом, и објави своју мисао овом преосвећеном говорећи: „Добре и благе успомене мојих родитеља обличавају моју леност, који подигоше божаствене храмове на велику и вечну успомену себи. Хоћу да начиним храм Богу моме, спасу Христу; но потруди се са мном о саздању и утврђењу такове цркве. И говорим ти пред иконом неисказанога судије и свакога створења Христа, и на слушање свој властели, рекавши овако: Ево ћеш бити други ктитор са мном овом месту које ћемо почети зидати, и тебе, дакле, тако уписујем, и сина мога такође у део ове свете цркве. Но пожури се са мном, колико ти је могуће уз божју окрепу и утврђење срца твога. Јер знам, господине мој и оче, како си се бринуо родитељу мојему за уздизање такве његове цркве, која се види, у име светога првомученика Стефана, такође се жељно побрини и за мене, јер имамо заједничко и у животу и после смрти наше.“ И ове речи његове прими господин мој преосвећени са радошћу.
И тако подигавши се господин краљ са овим преосвећеним и са неколицином своје властеле, пође тражити такво место на коме ће се сазлати овај храм. И ходећи, нађоше равно место на обали реке зване Бистрице, и видевши господин мој рече: „Ево место изабрано за храм Богу.“ И прихвати господин краљ што је он рекао. И пошто су ту учинили свеноћна пјенија и молбе непрестано целу ту ноћ, и сутрадан учини преосвећени молитву на утврђење цркве; и пошто су означили место, узе господин краљ у своју руку угаони камен, и подигавши очи своје ка висини, рече: „Боже, призри са висине милосрдним својим оком, и поспеши почетак овога светога храма твога, и утврди ово моје рукоположење.“ И тако положи камен руком својом прво, такође за њим и овај преосвећени. И нарекоше га храм господњи на име празника Вазнесења господњег, звано место славно Дечани. И пошто је ту сабрано велико мноштво уметничких и вештих мајстора, и пошто је све спремљено, и тако почеше зидати да је чудно и преславно онима који гледају, часне и многоразличне мраморе чинећи (тешући), и ове полажући у сазидање такве божаствене цркве. Јер овај благочастиви краљ вазљуби Христа истинитом љубављу, и овоме хотећи на крају живота свога послужити истинитом вером, и вером Аврамовом, и часном љубављу, која се пре усели у срце Авељу, и која патријархе начини и Мојсеја сачува и у пророцима поживе, и цара Давида учини станом светога Духа. Јер наоружан овом, благоча стиви краљ, и добро пазећи на његове наплате, бринуо се за овај божаствени храм, и свагда је имао бодро и такво око за сваки посао што се тиче приложења ове свете цркве, и ка Господу вратио је у уздисању срдачне топлоте, говорећи: „Господе, пред тобом је сва моја жеља, и уздисање моје не сакри се од тебе.“48 И опет: „Господе, заволех красоту дома твога, и ово место хваљења славе твоје. Но знам, владико мој, Господе Исусе Христе, да се без воље и хотења твога ни слово ни дело не свршава. Но ово што чиним ја, недостојни слуга твој, одлучено је на удео славе имена твога, да се, ако твоја воља буде, сврши ово моје последње рукоположење за живота мога, не бих ли, недостојни твој слуга, видевши ово свршено, прославио твоје свето име.“49
И имао је у овом преосвећеном највећу и најсавршенију наду, јер се овај преосвећени мој господин достојно и крепко бринуо о овом светом и божаственом храму, и за подизање његово да се, пошто је овај преосвећени положио први основ, трудио и за довршење, тако да је био као најамник неког дела тога светога храма. Ови су, да тако кажем, љубављу вере срдачне у Господу, једну вољу имали у телу и на једнога гледајући, светим Духом опремљени за борбу и Христовом благодаћу овенчани (крунисани), чинили су добар пример и богољубље свима у отачаству српске земље. Подигавши овај свети храм у дане живота свога, уперивши свој ум добро небесним, а телом на земљи стојећи, настањиваху се душевном мишљу у обитељима вишњих, и у овом делу које су чинили напредоваху, гледајући пред собом као самога Христа, наткриљујући један другога у љубави божјој, хотећи коначно утврђење учинити томе манастиру. И пошто су се стене тога храма подигле, и поставили достохвални стубови те цркве, и ово видећи благочастиви, радујући се красоваше се, као што и богоотац Давид некад пред ковчегом сенке скакаше играјући, и као што се премудри цар Соломон, чинећи храм вишњему, успевајући радоваше, и боговидац Мојсије (чинећи) скинију по слици јављеној му на гори, тако и овај христољубиви господин краљ, видећи да ово напредује, радоваше се.
Постави божаствено и заканоположено утврђење свога рукописа да буде непоколебимо и после његове смрти, састави хрисовуље50, у којима су сви приноси и дарови његови, и прилози у селима и другим осталим његовим прилозима, и о уставу и давању цркве те са сваким утврђењем састави, што је нетакнуто и до садањега дана. И овај свети храм славе господње украси сваким почастима и црквеним потребама довољно, хотећи и више учинити у своме животу, и распространи велики манастир, зидом оградивши га около, слично великоименитим и славним манастирима царским. А на вратима тога града сазда велики и достохвални пирг, и ту постави доброгласна звона. Овај преосвећени сазда трпезарију да је дивно онима који гледају, и друге остале велике палате постављене у један ред, и многа друга исправљења утврди, како је по достојању те свете цркве. Као добри подвижник сабирао је црквене уставе и увек се неослабљено бринуо, јер је хтео да ову свету цркву украси и испуни сваким довољством, колико му је могуће, пошто га је Бог помагао због неисказаног човекољубља свог. Помишљајући на крај свога живота и пролазак годишњега круга, и на сенку ствари и пролазне силе привремене славе, и на долазак немилостивога судије, пун грозе, и опет сећајући се неподобнога што је учинио, говораше: „Не бих ли како, макар и мало, могао добити проштење за овако од мене рукоположено дело.“ И тиме се бринуо док траје овај мали час овога живота, који брзо ишчезава, јер је пропадљива и привремена слава и богатство живота овога. Јер Бог више воли једнога праведника него грешнике целога света. Докле ћемо лежати у злу, и докле ћемо се сујетним животом варати, лишавајући се велике милости и светога живота добрих милосрђа и светле радости Христа? Пошто је овај свети божји храм промислом и разумом вишње премудрости унапред више и добро напредовао, овај христољубиви краљ гледајући ово весељаше се, управљајући се тихом и безметежном животу, пошто је свака благодат божја преизобиловала у отачаству овога благочастивога краља, и пошто је цео народ узашиљао достојно благодарење Богу.