Поглавље 10
Немања се, оставив на престолу сина Стефана, калуђери и добија име Симеон. Најпре живи у Студеници, а потом, на позив сина Саве, одлази у Св. Гору. Живот његов у Св. Гори
Кад је свршио молитву ову, призва к себи жену своју, и синове своје, и архијереја својега, по имену Калиника, и старешине, и кнезове земље своје који управљаху, војводе, војнике, па им говораше: „Светитељи, пријатељи и браћо моја, нека вам је знано да из младости моје жуђах пламеном срдачним да идем за заповедима Владике мојега, и не хтеде Господ мој. А сад приспе време да се оно што се започе одавна и сврши. Јер, ево, свет мој дарујем ономе који је остао међу вама да влада на престолу мојем, благословив вам га благословом, као што Бог благослови Јовове1 наследнике, да господује међу вама непокретно.“
И, устав с престола својега, предаде му га са оваким благословом. А светитељу рече: „Приступи и сврши молбу моју.“ И прими часно из руке његове анђеоски и апостолски лик са, Богом састављеном му, женом својом. И назва се калуђерским именом Симеон, а пречасну назва Анастасија. И дође у Пресвету Богородицу у Студеници. И остаде ту, живећи са часним чрнцима, по правилу и заповеди светих и богоносних отаца, никако се не ленећи.
И посла пре њега отишломе васпитанику, названоме Сави монаху, у Свету Гору, извештај с речима: „Знај, о љубимче Христов, што просих и што жељах, што тражих из све снаге своје, из све душе моје, смилова се на мене Творац мој, не по мојим безакоњима, него по премногој и неисказаној милости својој и човекољубљу, те ме удостоји онога што жељах — часнога његова анђеоског лика. Радуј се и ти због мене, и моли се о мени Владици својему, што ме, недостојна, ако и у дванаести час, удостоји ући, да се с тобом јавим као радник винограда Христова, да примим награду своју2.“
Обрадова се духом названи Сава, и множећи умножи молбе своје пред Господом својим и, дав хвалу са сузама пречистој владичици Богородици, рече: „Захваљујем ти, Господе, што ниси оставио оне који те траже и који се надају на те и труде се имена твојега ради.“ И написа му писмо: „Греди3, господине мој, присна слуго Владике мојега, греди пречасни. Господ твој чека те, и спремио ти је сваки стан. Јер се неће постидети они који се надају на њ. Уђи у радост Господа својега, јер онима који га љубе све ће ићи на добро4.“
Примив речи ове мој господин свети похита и, узев крст свој, пође за Христом, брзо текући к жељеноме. И дошав, одмах се усели у храм Пречисте Богородице Ватопедске. И сабравши се ту, живљаху у радости душевној, у појањима и бдењима, у часним молбама дан и ноћ. Прота5 и сва браћа светогорска, и часни игумани, и сва браћа, и пустињици, дођоше да га походе, и клекнувши један пред другим, љубљаху се са сузама, и говораху с њим о красоти душевној, а он их испитиваше о животу њихову и правилима калуђерским. И дивљаху се и, чудом ужасавани, говораху у себи: „Да није изабрао милостиви Владика и пресвета његова мати ову Свету Гору за уточиште калуђерскога живота, не би ни овога Светога привео к нама, који је оставио царство своје и славу своју. Али га истинито заволе Господ и Бог наш, да истинито праведноме нам удеоничару покаже место ово свето. Него слава ти, Господе Исусе Христе, који твориш оно што је страшно и преславно, како си изволео. Хвалу ти одајемо за добра твоја која бивају у ове дане, јер овај свети, пошто најпре пусти свој летораст, као дар непорочан и жртву пријатну, и сам, потрудив се, дође. О милосрђа Владичина, о неисказане дубине човекољубља ти, које се види међу нама! Јер, уистину, разумесмо како Господ Бог наш и Пречиста походи ово место свето и нас који станујемо у њему, јер нам донесе хранитеља нашега.“
Јер, кад дође овај господин свети, све манастире, од великих па до краја њихова, ниједног не остави од њих, него сваки од њих обдари свакојаким даровима по достојању њихову, и у свима њима ужеже светилник и братство6 своје у њима остави које је и до данас.
Напомене
- Књига о Јову (гл. 42).
- Према причи из Јеванђеља по Матеју (20).
- Греди, од глагола грести (ићи).
- Посланица Римљанима (8, 28).
- Прота, старешина Св. Горе.
- Братство, калуђере.