Поглавље 11
Св. Симеон подиже, с помоћу Стефановом, Хиландар у Св. Гори. Захвалне молитве Стефанове и дарови манастиру
После овога нашав пусто место, звано Хиландар, увођења пресвете Владичице наше Богородице у цркву, посла овај свети и пречасни старац, са названим ава1. Савом, сину, којега остави у отачаству свом да влада свом земљом српском, да им пошље довољно потреба на подигнуће и обновљење храма Пресвете, говорећи му овако: „О драго чедо и слуго Христов, знај, ако смо те и оставили вољом Господа Бога и Пресвете и с благословом мојим, да владаш у том месту, пишем ти да нађох пусто место усред Горе Свете, Ваведења пресвете Богородице, по имену Хиландар. Не лени се, него похитај свом снагом својом да га подигнеш, да се сазида храм Пресвете у спомен мој у земљи овој, и опет по мени да буде теби и чедима твојим и унучадма, у вашем роду до века. Јер ти си ктитор овоме, као што и пређе писмом предадох у држави твојој храм пресвете Богородице благодатнице у Студеници, ни с ким у заједници, само теби и породу твоме после тебе. Помињем ти, чедо, пророчку реч коју рече: Покори се Богу и умоли га, и даће ти по прошењу срца твога. Откриј пут твој, и он ће учинити, и изнеће као светлост правду твоју?2 Зато не доцни, нити спавај, него се труди да, испунив ове моје речи, с благословом мојим извршиш своје добро дело.“
А овај син његов, примив посланство и писмо пречаснога свога господара Симеона са свим срцем и радошћу великом, и, устав с престола својега, паде ничице на земљу и са сузама говораше: „Захваљујем ти, Владико Господе Боже мој, Исусе Христе, што си дао мени, недостојноме слузи твојему, да идем за делима некадашњега храниоца мојега, који се старао да отхрани земно ми тело, који се и сада, иако се одстранио од мене, увек и непрестано стара о души мојој и упућује ме на пут свој, да идем за делима његовим. Јер, уистину, прави и истинити слуга твој је онај који иде за твојом речју, и не гнуша се да привуче човекољубљу твојему заблуделе, отпале, и блудне, и грешне, као што он мене, недостојна, иако сам далеко од њега, чини удеоничарем и ктитором храмова његових светих, не по мојем недостојанству, него по неисказаној његовој милости. Зато шта да ти вратим или шта да ти принесем од мојега недостојанства за добра твоја која си учинио и чиниш мени грешном?3 Јер ко ће испричати или исказати величину силе твоје, или бездану ти човекољубља? Или, опет, ко ће претрпети неодољиви гнев твој који је на нама грешним? Него си обострано благ, Господе, и добра чиниш као милосрдан. Зато ми, дивећи се сили твојој, вапијемо ти: Слава човекољубљу ти, Господе, у веке, амин!“
Потом, кад је дошао од њега игуман Методије, посла довољно и преизобиљно дарова на основање и довршење храма Пресвете, и не само једанпут, него и за све године слаше што је потребно господину светоме, док се не сврши црква Пресвете. Не само дарове него и од своје земље одвојив даде на потпуно довршење господину светоме и чрнцима у том месту, овако говорећи игуману Методију: „Клањајући се, реци господину мојему, тако говори слуга твој, све заповести твоје извршише се, и жеље срца твојега испунише се. Јер како бих се и каквом мишљу ја, бедни, окаљао кад не бих испунио заповести твојих? Како да заборавим добро и благо васпитање твоје? Јер Христос удухну дух у мене, а он ме однегова, и настави, и поучи. И милошћу Господа твоЈега Исуса Христа, извршеном науком и благословом уста̂ твојих, нећу се уплашити оних који ме одасвуд нападају, нити хуке иноплемених варвара̂. Јер Петар Господу својему рече при прању ногу, некад бранећи му: Не само, Господе, ноге него и главу.4 Тако, господине, и ја, недостојни слуга твој, непрестано ти кличем: не само ово што се приноси, него и тело моје земно дајем на оно што ти је потребно. Него, господине, заповедај и друго, све ће се свршити, јер нећу ослабети ни до последњега даха. Јер не прибавих ја ово, него ти, господине, све створи с помоћу Владике твојега. Јер оно што је било пропало поврати и растурено сабра, и јереси прогна с помоћу Христа твојега, и људе и земљу своје државе, извукав као из бездане, научи божјему величанству, да се слави име свето. Јер си, уистину, пастир добри, који си положио душу своју за овце своје, прогнав од њега јеретичка учења као мислене вуке. А ја шта сам, господине? Само послушност, гледајући твоја дела.“
А он5, кад је дошао Светоме и Пречасноме, би са донесеним даровима примљен с чашћу, па исприча све што је било и како његов драги син испуни вољу срца његова.
Напомене
- Ава, отац.
- Псалам (37, 4—6).
- Псалам (116, 12).
- Јеванђеље по Јовану (13, 9).
- Он, тј. Методије, игуман.