Поглавље 13
Болест и смрт св. Симеона
И живљаше блажени Симеон у тишини са дететом својим Савом. И тиховаху у манастиру својем, у храму Пресвете Богородице, у Светој Гори, и калуђероваху, по сваком правилу калуђерскога устава, дан и ноћ не престајаху устима, не умукњаваху појањем, идући преуским и тесним путем, заборавивши сасвим на оно што је земаљско. И, отишавши од онога што је трошно и земно и уперивши ум на небеса, телом на земљи стајаху, а умом и душом међу небеснима борављаху, гледајући доле као самога Христа пред собом, а горе са анђелима настањујући се. И исправивши живот и дела налик старих светих, начелника овога правила, налик чрнаца пречасних, и гледајући на награде трудова својих раније труђаху се на боље, тако да и надмашише остале. И испунише много времена у својем месту свете Богородице и увек деве Марије, док не би по вољи ономе који је саздао тела људска и који зна тајне људске, коме је у руци сваки створ животни и који својим милосрђем зна крај свакога, хотећи набоље превести преблаженог старца и дати му оправдања за труд његов, и трошење тела и за умножавање сузнога источника, и за свако вршење добра дела, да га призове к тајној трпези и да га напоји с источника бесмртнога, и да га удвори на хладовитом месту оне ливаде, да га насели у дворовима својим са онима који су му угодили, да се весели непрестано с анђелима његовим. Јер који је човек, рече, који ће поживети, а неће смрти угледати?1 И, хотећи овога објавити као небеског човека, а земаљског анђела, потруди своју неизречену милост, и спреми лествице2 исходу Пречаснога, које сам себи унапред3 спреми, предан Владици својему, да му их, у часу исхода његова, изнесе. Сликајући их унапред, Климакс Јован4 говораше: Пењите се, браћо и оци! Ступив Свети на њих непостидно, хиташе да иде ономе који га зове.
Јер у ово време поче Пречасни боловати. И, призвав сина својега Саву, поче говорити, поливајући сузама тело своје: „О драги мој, приспе време одласка мојега. Ево напред стоји Христос невидљиво и зове ме. Принеси ми, чедо, Матер Господа мојега Исуса Христа, да јој, као што се обећах, предам у руке њене дух мој. Призови ми, чедо, проту и браћу сву да виде исход мој. Јер ево се већ приближују слуге Господа Бога мојега и силни војници, и глас њихов и песму њихову чују уши моје. Похитај, драги!“
И кад би принесена Света5, и кад се сви звани сабраше ради покоја Преблаженога, простре рогозину своју пред Светим и лежаше, очекујући долазак анђеоски. А ови, седећи око тела његова, будући у тузи, жалећи за Светим, говораху му с много јецања: „Не остави нас, сирота̂, Пречасни! Не лиши нас учења својега! Јер ко ће нас поучити, и коме ћемо прибећи?“ И, испунивши се многим вапајем, жалосно ридаху.
Међу њима и Сава, увек цватући различним цветом девичанства својега6, плачући жалосно, говораше: „О Пречасни, видим да се селиш Господу. Али не заборављај нас у молитвама својим, и испроси нам милост у Христа Бога. Јер како ћу поживети без светога ти лица? Јер какав ћу обичај7 примити, не насићујући се добрим пастиром својим? Какав ћу обичај примити при беседи душевној? Од кога ћу добити утеху моју? Ко ће ми исцелити душевну повреду? Умоли Владику својега да ме примиш са собом под вечите кровове. Јер не могу поднети растанка, светлости моја слатка!“ И сви као једним устима рекоше: „Сети нас се, Пречасни, у блаженом твом покоју!“ А он, пригнув се, рече: „Зашто сте обузети тугом? Почните надгробна појања.“
И наједном би шум, као да се подиже место на ком бејаху. И гле, анђеоска песма невидљиво: Слава ва вишњих Богу, на земљи мир, ва чловецех благоволеније8. И Преблажени појаше с њима на очиглед свима. И тако предаде дух свој у руке Господње. И беше лице његово насмешено, имајући на себи неисказани изглед. И дивљаху се сви, гледајући то.
И, опремивши тело Блаженога, са псалмима и песмама положише га у гроб. И разиђоше се сви, свако своме дому, славећи због тога Оца и Сина и светога Духа, сада и увек и на веке векова. Амин!
Напомене
- Псалам (89, 48).
- Лествице, врлине помоћу којих се једино узлази на небо.
- Тј. оне ће се видети тек после смрти.
- Јован Климакс (Лествичник), светац из 6. века, ученик Гргура Назијанског
- Икона Богородице.
- Тј. цветом своје душевне чедности.
- Обичај, начин живота.
- Јеванђеље по Луци (2, 14).