Живот Стефана Немање

Поглавље 16

Св. Симеон спасава Стефана од напада бугарског цара Борила и латинсног Филандра

После овога ја, недостојни слуга његов, молитвама овога светог господина мојега олакшавах се од свих терета̂¹, старајући се о заповедима његовим и, живећи у миру и тишини одасвуд, отресох са себе, с помоћу Пречаснога, све непријатељске варваре који су нападали на отачаство његово. Би завист од законопреступнога цара бугарског, по имену Борила², који је близу живео, чије се безакоње не утаји од свега света, јер, уистину, надмаша Иродово безакоње³. Јер се овај диже са свом силом својом, узев са собом зета својега, грчког цара, по имену Филандра⁴, који је у славном Константинову граду. И узнесоше мисао своју високо да потребе отачаство Светога и да ме до краја озлобе, и, ако је могућно, и да ме прогнају из државе моје. Јер рикаху као лавови, и хтедоше да ме прогутају и, подигавши силу, да се похвале противу мене.

А ја, видев их како иду одлучно и незадржано, свирепо и неукротљиво, до града по имену Ниша, немајући другога помагача од земаљских сем Господа мојега, Исуса Христа, и пресвете Богородице и овога светог господина мојег, вапијах у болу срца својега: „Владико, Господе Исусе Христе и пресвета моја Богородице, човекољубице, ти знаш помисли и дела и немоћ худих створова. Теби износим душу моју⁵, коју оскврних греховима. Избави ме од оних који иду да ме озлобе. Јер ме, ево, као пси нападоше, и збор злобних опседа ме⁶, и нападоше на ме силни. Устани, Господе, на сусрет мени и види, да не реку непријатељи моји: прождрасмо га⁷. Јер си ти заступник мој и уточиште моје, тобом се оправдавам⁸. А ти пречасни господине мој, имајући слободе ка Господу и к пресветој Богородици, не презри мољења онога кога заволе и отхрани у часном крилу твом. Не дај на радост непријатељима отачаства твојега, које стече у Господу Богу сведржиоцу. Јер знам, господине мој, да си и по смрти жив, и да стојиш пред њим непоколебљиво на веке. И пређе, у телу свом, старао си се о нама. И сад, прешав на бољи свет, не остави нас! Амин!“

И наједном, у поноћ, би вика. И расу невидљиво Пречасни непријатеље наше, који се беху дигли. И, страхом великом обузети, појавом мојега господина светог и знамењем једним побеђени од њега побегоше, секући сами себе, једни друге, и победа им би међу собом, и до краја се срушише. И отидоше посрамљени, у пропасти и срамоти великој.

Напомене

1. Од тешкоћа које је имао од брата Вукана и спољних непријатеља.
2. Бугарски цар Борило (1207—1218) у савезу са латинским царем Хенрихом нападне на Србију 1214, али без већег успеха.
3. Алузија на убиство витлејемске деце, које се приписивало Ироду.
4. Хенрих Фландријски.
5. Псалам (25, 1).
6. Псалам (21, 17).
7. Псалам (40, 13, 15).
8. Псалам (91, 2).

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21