Поглавље 19
Похвала Стефанова св. Симеону
Милосрђем Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и милошћу пречисте Богородице и увек деве Марије, сва су ова чуда, страшна и преславна, од светога господина мојега Симеона била на мени, бедном и недостојном и грешном, рођеном и васпитаном њиме, бедном Стефану. Јер, гледајући његова дивна и неисказана дела, ужасавам се умом и трептим. Јер ко ће избројити овога чудеса? Који ли ће језик изговорити тајне твоје, изврсни свети старче? Које ли ће се усне отворити на твоју похвалу, Пречасни? Који ли ће разум исказати твоје величине, знојеве и труде твоје, и копњења тела, бдења и сузе твоје? Како да те назовем, о Пречасни, ја непотребни твој слуга? Да ли да те назовем апостолом, јер више него и апостол би? Јер би апостол отачаству својему1, јер из дубине неверства извуче народ свој и, показав им ново крштење, обнови људе своје силом и радом Духа светога, који, одагнавши преласти јеретичке, славе у Тројици једнога Бога. Да ли мучеником? Али ко ће избројити страдања твоја безбројна, која издржа, распаљујући се љубављу Христовом, боривши се и убив до краја мучиоца ђавола, растргав замке његове и лајања до краја, сасушив тело своје уздржавањем, облив се као крвљу мученичком сузама својим и разагнав мрак тамних бесова, који се боре с нама. Да ли да те назовем учитељем отачаства својега? Али ти превазиђе њих, и учења њихова исправи, и оно што они не довршише, доврши, и на крају разумније учење им обнови, просвећујући сву васељену пребогато. Да ли да те, Свети, назовем војником силним? Јер ти и огради васељену оружјем крсним, даним ти од Владике твојега и, ратовав, одагна све наше злонаравље, и српом вере твоје искорени и исече трње преварно у свету својем.
Да ли да те назовем пророком, Предивни? Али Господ вели: Ниједан пророк није примљен у отачаству својем. А ти се у отачаству својем јави велики заступник, пуштајући да кипи пребогато миро из раке твоје, исцељујући свако свезивање сотонино, и прогонећи бесна маштања, и лијући недужнима реке исцељења, који притичу к теби.
Да ли да те назовем становником пустињским? Али ти и у пустињи још више процвета, подвизањем2 расплоди труде своје, и цветове неувехле стече, и би светилник свету, сијајући чудесима преславним. Али, о Владико мој, о Пресвета, моја наставнице, срце се моје испуњује ридањем, вапајем и плачем многим, у недоумици мојој. Јер какав ћу почетак показати? Какво ће појање изрећи бедне усне моје похвали твојој, Пречасни? Од недостатка разума мојега вапијем ти, господине мој, јер сам, недотупаван и некористан, усуђујем се да похвалим твоју величину.
Али, ипак, твој сам, господине мој, и твоје похвале рећи ћу ја. Радуј се, господине мој, почетку мој и крају, и хранитељу мој свети! Радуј се, пастиру добри, разумним овцама Христовим! Учини ме најамником пастви твојој, коју стече Владика часном крвљу својом! Радуј се, светлолични цвете, који си се наоружао силом крсном и оружјем непобедним да браниш стадо твоје од вукова, који нападају на њ у свако време! Радуј се, учитељу Новога завета, који је научио не мојсејевски него који је ишао за Павлом и његова учења изврсно усадио у разум наш!
Радуј се, Пречасни, вођу старцима, и заступниче удовицама, и хранитељу сиротима! Радуј се, младима васпитање, и сило, и наставниче набоље! Радуј се, помоћниче у биткама! Радуј се, победиоче непријатељских варвара̂! Радуј се, лествице која узводиш чеда и људе своје под небеске кровове, и усељаваш у ливаду духовну!
Радуј се архијерејима добри украсе и праведни, неувехли венче! Радуј се, са апостолима саседеоче, и сапроповедиоче, и саучитељу! Радуј се, који се саста с мученицима, заједно с њима пострада и заједно похвали! Радуј се, монасима бадро око и наставниче дивни, правило неисказано! Радуј се, пустињицима утехо, онима који инокују тишино! Радуј се, исправљање нама који грешимо! Радуј се, очистиоче саблазни! Радуј се, тихо пристаниште онима који броде! Радуј се, ослободиоче уза̂ греховних! Радуј се, мосте који преводиш у вечни живот! Радуј се, неисцрпни изворе! Радуј се, рају који векујеш, красни и дивни! Радуј се, цвете вере небеснога вртограда. Радуј се, умни граде отачаства својега? Радуј се, лозо доброплодна, која нам истиче весеље! Радуј се, грозде сазрели који истиче сок слатки, а одузима пијанство греховно! Радуј се, господине мој свети, и опет радуј се, свагда се веселећи код престола Владике својега!
Али, о Пречасни, сети се мене, грешнога слуге својега, Стефана! Не заборави мене, убогога твојега! Не заборави мене, који лежи у безакоњима! Не заборави мене који се ваљам у благу сласном, него пружи пресвету своју десницу, којом ме и благослови у варљивом животу овом, и руководећи научи да идем стопама твојим, ако и недостојна, ако и некорисна, ако и непотребна! Умоли Владику својега за мене, да ме, презрев безакоња моја, удостоји да се приближим и видим радост, коју спреми онима који га љубе.
Напомене
- Јеванђеље по Луци (4, 24).
- Подвизање, старословенска реч у смислу превелико труђење.