Део 1, Поглавље 9
Једнога дана сабра Аристотел стотину дечка, Александрових вршњака, у жељи да му испита судбину, па пред једне постави Александра за војводу, а пред друге некога Птоломеја, дечка, сина Афарксада, Филиповог војводе, па им нареди да се у Филиповом дворишту бију. Деца узеше штапове и почеше бој: кад кога окрваве, он као побеђен испада из борбе. Александар, борећи се боље од свих, свима одоле, и сва га деца као цара прославише. Гледаше све то дивни Аристотел, учитељ његов, па се дивљаше и говораше: „Благочастивом човеку и богови и ђаволи помажу, а злочестом ни његови најближи.“ Па рече Александру: „Ако постанеш цар на земљи, какво ћеш добро учинити своме учитељу?“ Одврати му Александар: „Велеумном човеку се не пристоји пре времена обећавати; али, ако се ја узвисим, и ти ћеш са мном велики постати: јер се лоза не приплиће уз удаљена дрвета, па ма она и висока била већ уз најближа, па и мања била. Тако исто и цар: велике људе цени по достојанству, али своје блиске више љуби.“
Александар је имао обичај ићи Аристотелу на учење до обеда, а увече Нехтенаву на учење волшебне вештине, од кога је научио небесна кружења, дванаест небесних зверова (животних) и седам планета, научи сунце и месец, и акинос, сикронос, афродит, и ермис и иру; све је то било и нацртано по реду на дасци. Видећи то, Александар рече своме дидаскалу1: „Реци ми, учитељу, како ти знаш ствари великог божјег промисла, и како се оне уопште објавише земном човеку?“ А овај му одговори: „Непознато ми је како сам ја сазнао непознати и недостижни божји промисао, и каквом судбином се то објави човечјем роду да се творац од своје твари познаје.“ А Александар му гневно рече: „Ти све то знаш, о Нехтенаве! А знаш ли смрт своју, и каква ће ти она бити?“ А овај му рече: „Знам добро, и наука ме моја учи да ћу од чеда свога бити убијен!“ Александар му то не поверова, већ га рину са високог регетонског камена, близу царске суднице, рекавши му: „Е ту си погрешио, мајсторе.“ А Нехтенав, паднув, изусти једва чујним гласом: „Ни то ми се, сине мој Александре, не сакри: нико то не зна сем твоје мајке Олимпијаде, а и ти данас сазнаде. Ја, сине мој Александре, одлазим у ад, у дубину земље, где су од великога Саваот-бога послани сви јелински богови.“ И то рекавши, умре египатски цар. А кад то чу, Александра обузе велика жалост; диже га на раме и однесе мајци својој Олимпијади. Ужасну се она и завапи: „Шта је то, сине мој?“ Он јој исприча све како је било, па упита мајку своју да ли је истина да му је он отац. Она му признаде и рече целу истину. И плачући много и тешко, наредише да га покопају. Ништа од тога Филип не сазнаде.
Напомене
- Дидаскал, учитељ.