Део 1, Поглавље 15
И кад се то тако зби, у велику болест паде цар Филип. Кад то чуше северни суседи, Кумани1, скупи их се пет стотина хиљада и пођоше на Македонију. Чувши то Филип се много забрину, позва Александра и рече: „Љубими сине мој, Александре, на тебе је данас дошао ред да се бијеш за своју отаџбину; узми војску па иди!“ Александар скупи војске четири стотине хиљада и пође у рат; пошто је сам уходио војску куманску и видео да је неуређена, те исте ноћи приближи се са својом војском па нареди да се свуд около запале многе ватре, да затрубе многогласне трубе, ударе бубњеви и праскавице. Кад то Кумани чуше, поплашише се од изненадне борбе па почеше бежати целе ноћи, све до изласка сунчева. А кад свану, измешаше се Македонци и Кумани; беше већ тада убијено Кумана педесет хиљада, а Македоњана две хиљаде; гонио их је Александар три дана и три ноћи, и поби их још сто педесет хиљада; па пошто им узе мноштво оружја и коња, врати се као победник оцу своме, коме још тридесет хиљада живих Кумана доведе. Све их уреди пред Филипом и Македонцима па им онда рече: „Видите ли, другови, како вас божја промисао предаде у руке македонске и како ваш мач, наоштрен на Македонце, данас затупише македонске руке? Цара вашега Атламиша убих, а вас живе похватах! Ако хоћете да откупите свој живот, спојите своју земљу мојој, па будите једно са Македонцима.“ А они рекоше: „Царе Александре, пошто теби бог помаже (као што сви видимо) и сви који те виде, и пошто си убио нашега цара, ми смо поготову твоји; постави нам цара, па нас пусти у земљу нашу.“ И Александар их умири и постави им за цара свог првог братучеда Ванцатура (Ланцатура) по имену, малога телом али великог храброшћу, па их богато обдари и пусти.
Напомене
- Кумани. Помен Кумана у српској редакцији романа о А. В. представља анахронизам. На Балканско полуострво Кумани су дошли тек у 13. веку. у грчким текстовима уместо Кумама помињу се Метони, или Скити.