Део 1, Поглавље 18
(Почињемо причу о Дарију). А персијски цар Дарије чувши да је умро македонски цар Филип, посла поклисара у Македонију са писмом које је гласило: „Дарије, цар персијски, такмац земаљским боговима, који заједно са сунцем сија од истока до запада, цар свима земаљским царевима и господар свима који господаре, дајем на знање онима који живе у Македонији. Дошло је до знања моме царству да је ваш цар Филип умро и на свом царству оставио дете младо годинама, и умом нејако. Смрт Филипова ме је ожалостила; пожалих младо дете његово, па га зажелех у дворове царства ми привести да га васпитам па да га онда, почастивши царском чашћу, вратим у отаџбину. Чим прочитате моје писмо, одмах ми дете доведите. Шаљем вам Кандаркуса, вернога мога слугу, да управља вашом земљом и да вашу војску, кад год буде требало, у моје царство доводи и данак, двапут већи од првога, да ми шаље. А Филипова сина приведите царству мојем са свима царским знацима. На моме двору је већ четрдесет царских синова, па, ако видим да је он недостојан царства, послаћу вам место њега другога цара.“ Тако писмо Кандаркус донесе у Македонију; Македоњани га дочекаше и одведоше војводи Птоломеју, а овај га доведе у Филипуст град, Александру. Антиох их, носећи на копљу Александров шлем, срете и рече Кандаркусу да се шлему поклони. Али му Кандаркус рече: „Ако се ја поклоним копљу Александрову то онда значи да ви нисте Даријеви подручници1, и ја Дарију на очи не смем више изаћи.“ А Антиох му рече: „Ако то не учиниш, лишио си се живота свога.“ И тако приступише и поклонише се Александрову копљу. Антиох их одведе Александру на поклоњење. А кад уђоше у царски двор, видеше Александра како седи на високом престолу, дивним златом, драгим зеленим камењем и слоновом кошћу украшеном. Поклисари приступише и поклонише се дивној слици Александровој. На глави му је била круна од сафира камена, са великим бисером сплетеним мерсиловим лишћем; с десне му и леве стране стојаше уоколо множина витезова. Селевкуш уста, прими Даријево писмо и прочита га. Чувши писмо, испуни се Александар гневом и јарошћу, зграби и исцепа писмо, па бесно рече: „Не доличи вашем цару гледати главу а беседити с ногама; није Македонија тако обезглављена како се то Дарију чини.“ Рекавши то, брзо их отпусти, отписавши Дарију овако: „Александар, витез и македонски цар, син Филипа цара и царице Олимпијаде, Дарију, цару персијском. Твоје писмо које си мојим људима писао, прочитао сам и благодарим ти што се о земљи нашој бринеш и зовеш мене млада у палату своју на васпитање. Али није за децу која још млеко сисају да живе у царској палати; ту треба да буду они дебели, који месо једу; већ почекај мало док се од материне сисе отргнем, па ћу онда на персијску храну доћи, да ти се заједно са свима својим Македонцима додворим. Послао си нам Кандаркуса да Македонцима буде цар; али не шаљи га зато овамо, јер га иначе нећеш видети: није Македонија тако безглава како се теби чини.“ Кандаркусу Александар дарова македонско оружје и рече му: „Иди одмах из македонског царства, а кад Македоњани почну рат с Персијанцима, ово носи на глави својој да те Македоњани познаду и не убију.“
Врати се посланик Дарију и предаде му Александрово писмо; прочитавши га, Дарије се насмеја, али му Кандаркус рече: „Не би требало, царе, да се, примивши такво писмо, смејеш, јер сам у младом јуноши видео дугогодишњу мудрост; ако болестан зуб не извадиш, много ћеш имати да страдаш од њега; ако младу палму не ишчупаш, стару и не покушавај.“
Напомене
- Подручници, поданици, васали.