Део 1, Поглавље 21
Кад то сврши, нареди Александар војсци да се прибира на Филипушком пољу, пописа је и нађе да је има пет стотина хиљада; триста хиљада остави да чувају Македонију, а двеста поведе1 са собом и устреми се на солунског цара. Кархидон, солунски цар, кад чу за Александров долазак, много се уплаши, па не могући се противити, посла Александру поклисара са много злата, са сто одабраних коња и са златним колима; посла му и сина Поликратуша са оваквим писмом: „Кархидон, солунски цар, великоме македонскоме цару Александру. Радост ти своју јављам што имаш и срећу и част, дате ти од бога. Ми смо све чули, па се, благодарећи великим боговима, држави царства твога приклањамо; не могући ти се противити, по нужди ти част чинимо и сина ти свога Поликратуша шаљемо на службу с многоценим даровима, да се и ми у царству твојем налазимо и да ти, по снази својој, данак и војску дајемо; милостив нам буди, Филипов сине, па ће промисао све теби под руку ставити. Ако су ово наше мало мољење и дар теби по вољи, доћи ћемо ти кад хоћеш на поклоњење.“ Примивши и прочитавши писмо, зарадова се Александар, весело прими дарове и са великом срдачношћу прими и Поликратуша, па, дирнут његовим писмом, рече да му се овако отпише: „Љубљеноме нам брату Кархидону, цару солунском, Александар, цар македонски, радостан пише! Примио сам и прочитао твоје писмо, и обрадовах се не толико твојим даровима, колико пријатним и љубазним твојим речима. Да ти кажем стару причу: приклону главу мач не сече! Твој син је са мном; ти седи у царству своме, мени на помоћ пошљи дванаест хиљада војника и триста златних таланата годишње.“ Заузевши тако Солун и његово царство, пође на Атину.
Напомене
- Овај број Александрових војника свакако је претеран. Плутарх у својој биографији о Александру Великом говорећи о броју Александрове војске, каже: „Војска Александрова, по онима који наводе најмањи број, имала је тридесет хиљада пешака и четири хиљаде коњаника; а по онима који наводе највећи број — четрдесет и три хиљаде пешака, и пет хиљада коњаника.“