Александрида (роман о Александру Великом)

Део 1, Поглавље 22

(Прича о граду Атини). Град Атина беше велик, украшен свим земаљским и уметничким украсима; дванаест ретора је њим владало и ширило свом јелинском земљом господство и прав суд. Чувши да Александар иде на њих, саветоваху се да ли да му се предаду или да га граду не пусте.

Филозоф, Софоклије¹ именом, рече им: „Не можете се ви бити са Александром, који је, потукав Кумане², па пелагонског Анасархоса, узео њихове земље. А солунског цара Кархидона, који му је смирено изишао у сусрет, оставио је на царству и управи.“ А други филозоф Андистен³ рече: „Откако је Атина заснована, ниједан је цар није заузео; и велики цар Фока дошао је под Атину много ју је нападао, али је, не успев, празан отишао; и персијски цар Јексерксен⁴ нападао нас је са великом војском, па не само да ништа није успео него је још, разбијен, побегао и на једном македонском острву се удавио, па нам, тако силним, не приличи да се предамо Филиповом сину.“ Неки Диоген⁵, виши филозоф, рече: „Кад сам пре три године ишао на олимпијски оток, видех Александра: дошао је био да се такмичи на олимпијском пољу. Ту је стојао и неки олимпијадски филозоф Ураније, који рече да ће тај млади јуноша бити земаљском славом славан, па да свима треба да је јасно да се јуначкоме Александру не треба противити: истина је да је још млад, али је величином и војском врло снажан, па нам је боље да га дочекамо са даровима и почастима још пред атинском земљом, јер је Александар благ и сву ће нам милост указати, па ће, и не дотичући се нас, продужити даље на Рим.“ Али то Атињанима не би по вољи, па још и укорише Диогена рекавши му: „У свакој мудрости пуно је лудости.“ А он, ожалошћен, изиђе из града и одбеже Александру и о свему томе га извести.

Разљути се Александар, па, уредив своју војску, дође у атинску земљу и стаде под градом Атином, па посла у град поклисара, Арфакса Куманина, чији језик Атињани нису разумевали, па послаше по целом граду и једва нађоше једнога који је знао кумански, па преко њега запиташе Арфакса да им каже Александрову поруку. И он им рече: „Наређује вам велики цар Александар: дајте ми данак и војску и поклоните се моме царству. Ако то не учините, македонски мач ће сва блага ваша разорити, па ћете се, са великом штетом, морати поклонити.“ А кад то Атињани чуше, подсмехнуше се Александровом захтеву, па отпустише поклисара натраг са оваквим одговором: „Не приличи теби, Александре, назвати се царем Атињана. Многи теби слични цареви су Атини подложни, и многи и велики филозофи удварају се Атини. Теби је доста што царствујеш у Македонији. Прохтело ти се да дођеш овамо, али одавде нећеш изићи!“ Па онда отпустише поклисара, а тумачу одсекоше главу говорећи: „Није нам више потребан тумач за Александрове речи.“ Чувши то разгневи се Александар и рече: „Тешко земљи у којој многи владају.“ Па нареди војсци да се уреди и нападне град с четири стране и поче велико и страшно убијање. Кумани Александрови жестоко нападоше с једне стране: стреле су се могле видети како као облак лете. Али грађани атински, видећи то, одједном отворише градска врата и у поље излетеше: убише десет хиљада Кумана, а с друге стране града убише балистрама четири стотине коњаника Александрових Македоњана, па неким лукавством бацише некакав огањ у Александрову заставу, и умало и њега не запалише. Тако прође први дан, а, кад приспе вече, Александар се врати у свој стан, па поставив страже око војске, сабра стару властелу око себе на већање: „Шта да урадим са овим лукавим Атињанима? Земљу им не разрушисмо, под град дођосмо па се осрамотисмо! Шта нам сад остаје да радимо?“ Диоген, филозоф атински, који је пребегао из Атине Александру, рече: „Царе Александре, нећеш моћи силом освојити атински град, јер је много људи бораца у њему, више од две стотине хиљада. Него да се послужимо лукавством: да их измамимо у поље, да се ту побијемо, па ћемо их ту, неискусне таквој борби, победити, и онда град лако узети.“ И учини Александар то лукавство, као некад Грци што су под градом Тројом: нареди војсци да покупи плен и да се удаљи од града дванаест миља, а да се на пољу остави сав плен, овце и волови и све остало, са овим писмом: „Атињани, не знађах да је моћ ваших богова толика; дођох к вама да вас победим, али по жељи ваших богова побеђен сам ја. Ове ноћи ваши ми се богови у сну јавише и многе и страшне ми ствари рекоше. Уплашивши се од њих, враћам се у своју земљу. Овце и волове у мом логору многе оставих; узмите их и својим боговима на жртву принесите, и молите их да и мене помилују.“ И то написавши отиде са својом војском дванаест миља далеко и сакри се у једну шуму. А кад сутрадан грађани видеше да је војска отишла, излетеше у логор па, нашавши писмо, рекоше: „Од страха побеже син Филипов“, па сви изиђоше из града да гоне Александра.

Александрове војске је било дванаест хиљада пешака и сто хиљада коњаника. Један атински филозоф, по имену Промах, рече: „Атињани, људи, страшан сам сан ноћас видео, као паде храм великога бога Аполона и срушише се пиргови у свој Атини, и срушише се и велика Аријева врата. Видех како Александар на лаву улази у град; видех како Македоњани носе српове и жању и зелено и зрело пшенично класје по целом граду.“ Рекавши то, Промах забрањиваше да се Александар гони. Али га грађани не слушаху, већ продужише за Александром.

А Александар их, уредивши војску, чекаше код Костоломејске шуме. Кад Атињани стигоше на Виталијско поље, чуше гласове труба, бубњева и праскавица и видеше војску како из шуме излази, па се уплашише и рекоше сами себи: „О, како нас превари Филипов син!“ Па не могући, а и не хотећи бежати, упустише се у борбу; али се видело како их Македонци убијају, секу и терају по целом Виталијском пољу. И тако и једни и други, терајући се и секући, дођоше до града и у гужви заједно уђоше у град, и Македоњани и Атињани. Жалосно је било гледати жене и децу како трче у сусрет својима, како гину и жене и деца и јаук се диже до небеса, а два противника се измешала у граду и проливају крв!

Александар јахаше на вологлавом коњу кроз метеж и мољаше их да прекину сечу, па не могући их зауставити, нареди да се запали град не би ли зауставио људе пуне беса и јарости. И жене атинске, гребући лица своја, вапијаху ка Александру: „Буди нам милостив, Филипов сине, царе Александре!“ Не могући, дакле, зауставити сечу, нареди те запалише град. Људи и жене и деца побегоше у куле и спасоше се од огња. Тада и чувени велики и дивни храм атинских богова изгоре и са свима боговима паде. Кад то чу, Александар рече: „Да су то били богови, спасли би се од огња.“ И пун јарости, али и жалости, рече: „Данас се македонско оружје окрвави атинском крвљу, али не по мојој жељи, већ због њиховог безумља!“ Филозоф Диоген пак рече: „Тешко онима који не примају савете мудрих; добро је речено: казни мудра човека и заволеће те; казни безумника, омрзнуће те; разјасни мудром кривицу, још ће мудрији бити.“ И заплака се град атински, а с њим се пометоше и сви васељенски отоци, и сви васељенски цареви жаљаху пад Атине. Чувши то Александар рече: „Док не разбијеш главу, не можеш мозак испити!“

Па дигнувши се одатле, пође ка Риму, одредивши са собом четири стотине хиљада витезова. Сретаху га тада један за другим тракијски и пулијски цар, и дамалски, и готски, и тривалски, и приношаху му безбројне дарове, царско многоцено драго камење и данак за дванаест година; лишаваху себе царског имена, а он им нареди да се зову његови сатрапи.

Тако Александар дође до Рима. Чувши Римљани да иде на њих, скупише се брзо, јер се и Рим, као и Атина, као општина управљаше, па се почеше саветовати: „Шта да чинимо? Добро је пустити Александра у град, с многим почастима и даровима, па ослонивши се на отаџбинске уставе и непоколебиме законе, молити га за милост.“ Потрчаше у цркву своме богу Амону, молећи га да их он умудри како да поступе са Александром. Овај им се бог јави у сну и рече: „О људи великог града Рима⁶ не бојте се Александра, он је мој син. Кад сам некад ишао неким послом у Македонију, био сам с мајком његовом Олимпијадом, па се тако родио Александар. Дочекајте га с чашћу, и поклоните му се као цару, и прославите га.“

И кад се Александар приближи граду, Римљани га сретоше с великим почастима и славом. Чудан и славан беше дочек тај: четири стотине увенчаних витезова на белим парипима сретоше га, и две хиљаде девојака на белим коњима у црвеним крзнима златом везеним; и других људи беше четири хиљаде. Сви у рукама ношаху дафинове гранчице са златом. И две хиљаде идолских свештеника са дебелим свећама у рукама изиђоше му у сусрет и изнеше му крзно црвено великог цара Соломона⁷ које је био узео цар Навуходоносор⁸ кад је опленио Јерусалим. И изнесоше му хиљаду и двеста самотворних тањира, које је у храм господњи, у светињу над светињама, са драгим камењем, поставио Соломон, и круну Соломонову у којој су била три камена, који су имали силу да лече дванаест болести; и изнесоше му царску капу јушке царице Сивиле; капа је имала многа волшебна дејства; и изведоше му парипа под крокодиловом ашом⁹, оседлана седлом од камења адаманта¹⁰; и изнесоше му оружје Агамјеуша¹¹ краља, које узеше у Троји од Парижа¹², сина тројанског краља Премуша; изнесоше му лиорандиново копље¹³ обнизано бисером и многоценим камењем, копље Ајакша Телемонића¹⁴ и још десет копаља; и изнесоше му штит римског цара Тарквинија¹⁵, опшивен аспидовом кожом. Видећи овај сјајан дочек, обрадова се Александар много и уреди своју војску; Македоњани појахаше своје коње, а он сам уседе на чудног свог коња Дучипала и стави себи на главу круну египатске царице Леопатре¹⁶, која је круна имала дванаест драгих каменова, уреди и поводне коње, па, наредив да затрубе трубе, пође Римљанима у сусрет.

Кад су били близу, витезови римски и девице на фарижима¹⁷ поклонише се Александру и рекоше: „Многа лета цару овога света, Александру“, па то рекавши одступише у страну, па га и други, који су за њима ишли, прославише. И свештеници, који су са свећама и кадионицама ишли, окадише га разним мирисима и прославише га радосно. Кад су ушли у град Рим, уведоше га у храм Аполонов; свештеници Аполонови га сретоше и окадише, и поклонише му злато и ливанску измирну, јер су то царски дарови, и изнесоше му овакво писање: „У петхиљадитој години подићи ће се из Македоније једнорог јарац, и срушиће све западне пардусе¹⁸; па ће се онда окренути истоку, где влада двороги ован, са роговима до неба. Њега ће једнороги ударити рогом у срце, убити, и затрешће се сви Миди¹⁹ и Финици²⁰, и сви источни народи; оштрица перскога мача ће отупити. А томе знак биће његов долазак у Рим, који ће му се поклонити без рата.“

Кад је саслушао то писаније, Александар затражи од оних који су били око њега да му га протумаче. Филозоф му рече: „Велики царе Александре, у дане јеврејскога цара слушали смо пророка Данила како у својим списима назива наше западне цареве пардусима, персијскога цара дворогим овном, Миде и Финике великим источним царствима назива, једнорогим јарцем назива македонско царство; па се нама сад чини да је то све тако, гледајући твој чудни долазак у Рим.“ Онда Александар весело рече: „Како божја воља хоће, тако нека буде: јер силни попадаше, а немоћни се запојише силом.“ И док се он ту веселио са Римљанима и Македонцима, дођоше му сва западна царства, донеше му многоцене дарове, молећи га да не војује на њих. Александар се томе обрадова, јер му данак и војску за дванаест година дадоше, па им Лаомедуша, свога приснога љубимца, постави за цара Риму и свим западним царевима.

Пошто је узео злата много и прикупио војску, устреми се на учешку (јушку, јужну) земљу, па идући к њој многа и јака царства порази и скоро сву васељену узе, дошавши до реке Окијана²¹, и до трију река које сву земљу оптичу. Тамо затече неке зверове људског облика, двојеглаве са змијским ногама; али ти зверови, немајући оружја, брзо пропадоше. А кад се попе на неку гвоздену планину, неке дивље жене на њега нападоше, отвори се велика борба и за један час убише му хиљаду његових војника. Све те жене имађаху крила и нокте као српове; беху врло снажне, тело им је дугачком косом било одевено; долећући копаху очи војницима. Чим то виде, Александар нареди да се упали многа трска која ту беше. Жене те, које дотле нису знале шта је ватра, улетеше у пламен, али им крила сагореше те на земљу попадаше. А војници онда прискакаху и убијаху их; тако их убише двадесет хиљада.

Па дошавши до реке Океана, врати се опет у свет. Дошавши у Неглиторву, нареди војсци да се одмори, а околним господарима нареди да му саграде дванаест хиљада галија, да се у сваку може сместити по хиљаду људи са свима потребама. А сву осталу војску кроз велику Барбарију ка истоку отправи, са Птоломејем и Филоном на челу, и с њима уговори да се у Египту нађу. Нареди им још да свугде државе и градове заузимају, и од њих војску и данак узимају. А он сам у галију уђе, и кад духну буран ветар, устреми се ка истоку са три хиљаде галија, над којима постави за војводу и капетана Антиоха; над другим трима хиљадама за капетана постави Селевка, над другим трима Византа. И то множество галија на четири дела се растави, па пловљаше морем тридесет дана и тридесет ноћи.

Напомене

1. Филозоф Софоклије, не може бити познати грчки песник и писац трагедија Софокле, пошто је он живео од 495—405. год. пре н. е. Можда ово Софокле значи филозоф софиста.
2. О Куманима в. примедбу под 1 у гл. 15.
3. Андистен је вероватно Демостен, чувени атински беседник (384—322), који се заиста борио и противу Филипа Македонског и противу Александра.
4. Јексерксен, у ствари Ксеркс, персијски цар (486—465), син Дарија Првог, био је продро у Грчку, освојио Атину, али је после пораза код Саламине морао бежати из Грчке.
5. Диоген, познати грчки филозоф (413—323), био је заиста савременик Александров. Плутарх прича да је Диоген, када му је једном Александар Велики пришао, док се овај сунчао, и питао га да ли му може учинити какву услугу, одговорио: „Уклони ми се мало са сунца“.
6. Овај тобожњи Александров поход на Рим, романописац је очевидно заменио са његовим походом на Египат.
7. Соломон, чувени старојеврејски цар (970—930), син краља Давида, саградио је велелепни храм у Јерусалиму. Персонификација најмудријег владара старога века.
8. Навуходоносор, Навукодоносор, вавилонски краљ (604—561), освојио је Сирију и Палестину.
9. Крокодилова аша, крокодилова кожа.
10. Адамант, дијамант.
11. Агамјеуша, Агамемнон, грчки краљ који је освојио Троју.
12. Париж, Парис, син тројанског краља Пријама и Хекубе, који је преотео Јелену, жену грчког краља Менелаја и тиме изазвао тројански рат.
13. Лиорандиново копље, вероватно копље од леандровог дрвета.
14. Ајакш Телемонић, Ајант, или Ајакс, син краља Теламона, највећи грчки јунак после Ахилеја. По смрти Ахилејовој надметао се са Одисејем о Ахилово оружје, и када га није добио, пореметио је умом и извршио самоубиство.
15. Тарквиније, в. напомену под 3 у гл. 1.
16. Леопатра, Клеопатра, ово име носило је седам египатских краљица. Иначе круна није могла бити познате краљице Клеопатре, љубавнице Цезара и Антонија, пошто је она рођена скоро три века после Александра.
17. Фариж, парип, коњ.
18. Пардусе, леопарде (фиг. владаоце).
19. Миди, Фригијци, Миђани, малоазијски народ у Фригији, у своје време имао је развијену културу.
20. Финици, Феничани, некадашњи малоазијски народ високе културе.
21. Окијана, вероватно река Оке, данашња река Аму-Дарја у Индији.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91