Александрида (роман о Александру Великом)

Део 1, Поглавље 24

И узевши сву ту Азију, дође у придијске¹ земље. Дође у неко царство Троју², коју су Јелини некад заузели и разорили због неке жене Јеленуше, краља лакедемонског Менелауша, коју је син тројанског краља Пријамуша, Александар Париж, на веру узео и у Троју довео, па се онда неверан показао своме краљу Менелаушу. Онда краљ Менелауш призва себи у помоћ све либијске и нимлијске и теталијске цареве и витезе, па жене своје ради, Јеленуше, устреми се на град Троју; сву земљу каридијску оштрици свога мача предаде: осамнаест година град Троју нападаше, и заузе је неким лукавством, па све мушкарце у граду огњу и мачу предаде, како то Омир³ у својим књигама описује. Већ од памтивека зна се да су обично жене криве за многа велика и страшна зла; прво се Адам⁴ поведе за женом, па пропаде; па велики и силни Сампсон⁵ због жене погибе, и најмудрији међу људима, Соломон, због жене у ад оде. И у граду Троји многи храбри витезови и цареви због жене једне погибоше. Александра, дошавши у Троју, сусретоше сви грађани с великом чашћу и скупоценим даровима; изнеше му на лавовској кожи оружје Ацилеша⁶, сина краља Перлеуша⁷, и штит Ајакша⁸ Телемонића, и прстен Јегупе⁹, тројанске краљице са каменом андразом, који је имао ту снагу да се, њега погледавши, исцели човек који је у тешку болест пао. Изнеше му на слици израђен лик госпође Минерве¹⁰ краљице: гледајући на ту слику, кћи тројанског краља Кашандра¹¹ прорекла беше све што ће се Троји десити. Изнеше му крзно госпође Поликсене¹², кћери краља Пријамуша, коју беше прстеновао Ацилеш Перлеушевић, када се одметнуо од Грка и пришао Троји па га њена браћа на превару убише за вечером у двору. Много се Александар, видећи то крзно, чудио, јер кад год би се госпођа Поликсена у њега обукла, четири разна изгледа је добивала према драгом камењу које је на крзну било. Кад је на зелено камење гледала, пресијаваше се зелено камење по њеноме беломе лицу, и лице њено беше налик небеском месецу и златноме пауновом перју; кад је гледала на црвено драго камење, наранџасту боју бело њено лице добиваше; кад би се окренула плаветноме камењу, обливаше јој се лице плавичастом бојом, и личила је на небеско плаветнило; а када гледаше у жуто камење, белина њенога лица личила је на слику јутарње звезде Данице. А кад би се у том крзну кретала, различите је боје крзна тога осветљаваху. Гледајући у то крзно, дивио се Александар тој жени више него икојој другој, похваливши је не за то дивно одело њено, него за верну љубав коју показа ка Ацилешу. Јер кад је Ацилеш умро, није се хтела удати за другог мужа говорећи: „Како да заборавим онога коме цео свет по витештву, храбрости и лепоти не беше налик, и како да се женом другог неког назовем.“ Не хтеде се ни у ропство предати цару који заузе Троју, већ више вољаше смрт на Ацилешевом гробу него ропство у пелагонској¹³ земљи. И овим храбрим и добрим женама, које својим мужевима љубав и част сачуваше, двојака је награда: од Бога награда, од људи похвала. „Боље ми је, рече, с мужем својим умрети него срамно живети!“ Изнесоше му и венац госпође Јетриве: кад ко тај венац метне на главу, постане на дану невидљив, а ноћу се као огањ сија. Изнесоше му и оружни бележац¹⁴ прехраброга Јектора¹⁵, украшен бисером и камењем, са скорпијиним зубима и аспидовим ноктима, а кјепазмо му беше од рибље коже. И донеше му књиге неког филозофа од Рима¹⁶, које је био написао о разорењу Троје, од почетка до краја. Прочитавши је и видевши јуначке подвиге толиких витезова, испуни се Александар и радошћу и жалошћу, па рече: „О, колики силни изгибоше због ове мрске и лукаве жене.“ Ушавши у град, Александар питаше Тројанце где су гробови тих славних витезова. Кад га одведоше, узе ливан и измирну, прекади им гробове, па заплакав рече: „О дивни и храбри витезови и лавови, Ацилешу, Јакшате¹⁷, Јекторе, кад бих вас живе видео, достојну бих вам част одао; али ето, ви помрли, и ја вам жртву, као живим, ливан приносим и дајем. Али сте ви блажени и по смрти својој, јер сте дивном и великом списатељу Омиру у повест доспели, и по смрти очувасте се овом свету.“ Чувши то, рекоше му његови филозофи Минандар и Ариштотел¹⁸: „Велики царе Александре, Ацилеш, син Перлеуша краља, брат је теби по оцу: родио се од Амона бога и Тетиде¹⁹, а ти од Амона бога и Олимпијаде — од једнога сте се оца родили. Па ако те смрт, царе, задеси, већим ћемо похвалама и делима царство твоје описати него што је Омир описао фригијске и јелинске цареве.“ А Александар им рече: „Волео бих се у Омировим списима назвати царев коњушар него у вашим цар целог света.“

Напомене

1. Придијске, (фаридијске), феничанске.
2. Троја, некадашњи малоазијски град (у близини данашњег Хисарлика у Турској), који су Грци после десетогодишње опсаде освојили и разорили.
3. Омир, Хомер, чувени песник Илијаде, чији се садржај овде укратко излаже са нешто измењеним именима (Јеленуша-Јелена, Менелауш-Менелај, Париж-Парис).
4. Адам, по библији први човек, кога је Ева навела на грех.
5. Сампсон, старозаветни јеврејски судија, познат по својој великој физичкој снази. Његова жена, Далида, лукавством га је предала непријатељу.
6. Ацилеш, Ахил.
7. Перлеуша, Пелеја.
8. Ајакша, Ајакса.
9. Јегупа, Хекуба.
10. Минерва, богиња мудрости и рата.
11. Кашандра, Касандра, најлепша кћи краља Пријама и Хекубе, добила је од Аполона пророчки дар; била је прорекла да ће Троја пропасти када из ње нестане слика богиње Минерве. Због тога је касније Одисеј украо Минервину слику.
12. Поликсена, најмлађа кћи краља Пријама. После пада Троје припала је као плен Ахиловом сину Неоптолему, који ју је лично принео на жртву на гробу свога оца.
13. Пелагонској, Грчкој.
14. Бележац, обележје, витешки грб на штиту.
15. Јектор, Хектор.
16. Филозофа из Рима, очевидно грешком место Омира-Хомера.
17. Јакшате, Ајаксе.
18. Минандар и Ариштотел, в. нап. под 1 и 2 у гл. 7.
19. По грчкој легенди Ахил је потомак Зевса (односно Јупитра).

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91