Део 2, Поглавље 2
И тако Александар оде на Египат, а Египћани се припремаху за борбу, не хотећи се предати. Александар нареди војсци да снажно нападне град. У то време беше велика сунчана припека и зној обливаше војску, а близу Египта било је велико, бистро и врло хладно језеро. Александар, обрван великом жегом, хтеде се расхладити па се окупа у језеру; али силна водена студен извуче природну топлоту његова тела и он паде у велику болест, што у целој војсци изазва страх и жалост. А Египћани, чувши за његову болест, лукаво једно писмо потајно послаше Александрову лекару Филипу: „Велики врачу Филипе, ако Александра тајним врачебним отровним биљем умориш, целом Египту цар ћеш постати.“ А Филип, прочитавши писмо, много се насмеја, исцепа га и отписа им овако: „О безумни и несмислени египћански магарци! Кад бих царство пожелео, мој господин Александар дао би ми друго, веће од вашега, од оних царстава која је мачем својим освојио. Све сам ја то презрео, јер више волим имати Александра него сва земаљска блага, јер је цео свет недостојан једне власи која из косе његове испадне. Нека вам је знано да је Александар здрав, него се само претвара да би открио неверство ваше; сутра ћете га, здрава и весела, видети како јаше на великом коњу.“ Прочитавши ово писмо, Египћани се уплашише па друго, тајно, Александру написаше: „Знај велики царе, да твој лекар, Филип, хоће да те запоји чаробним биљем и да те умори због своје неверности: јер знај, он ти је неверан.“ Писмо однесоше Антиоху, а Антиох Александру; Александар га прочита и задржа у руци. У тај час уђе врач Филип, носећи пун путир растопљена биља па рече цару: „Устани, Александре, попиј ово биље, и излечићеш се од болести која те мучи.“ Александар устаде, па узевши путир у руку и захваливши се, рече: „Драги мој Филипе, тешко ми је ово пити.“ А Филип рече: „Пиј, царе, не бој се; биће ти корисно и излечићеш се!“ А цар га упита: „Дајеш ли ти ово мени за моју корист?“ А врач Филип, схвативши цареву сумњу, узе путир из царевих руку и испи половину. Видећи то, цар рече: „Из твоје руке и смрт ми је слатка“, па узе путир и испи до дна, па даде Филипу оно писмо1. Читајући га, замаха главом и заплака: „О велики царе Александре, о твојој глави висе сви цареви земаљски! Кад бих ја то захтео учинити, смрћу твојом сва би се васељена усколебала. Нити је цео свет вредан једне власи што из косе твоје испадне. Па кад бих тебе убио, коме би се бољем господару слугом могао назвати? Боље је мени живом у земљу пропасти, него твојим животом цео свет поколебати.“ Александар рече: „Врач цара не убија, у свакога лекара треба имати тврду веру.“ Па рекавши то леже и спаваше цео дан. А кад се увече разбуди, седе за вечеру и много се весељаше са својим Македоњанима.
Напомене
- Плутарх у биографији Александра Великог прича такође да се Александар после купања у реци Кидну разболео. Његов лекар Филип приреди му лек. У међувремену, Александров доглавник Парменион обавестио је писмом Александра да се чува Филипа, пошто је Дарије обећао велику награду ономе ко Александру одузме живот. Александар прочита писмо, и када је Филип ушао са леком, Александар пружи Филипу писмо, а сам без колебања попије лек. После тога је одспавао и оздравио.