Део 2, Поглавље 7
Тада Александар пође на Вавилон, али му грађани не дадоше ни на сто миља прићи, толико то сила беше да река Јефрат, непрелазна, протицаше цела кроз град, а грађани преко ње на коњима препливаваху. Александар се заустави пред градом, па нареди да се посред војске копа водовађа, широка колико и река. Једне ноћи кад Вавилоњани припремаху жртву богу Аполону и сви се у град сабраше, Александар те ноћи одврати реку од града у нову водовађу, а он речним коритом с војском у град уђе, али, не могући га савладати, нареди да се град запали. Видевши то, грађани завапише: „Смилуј се на нас, македонски царе и персијски господару!“ Тада Александар нареди да се ватра угаси: грађани му се поклонише и прославише као цара. Донеше му дивне и многоцене дарове; изнеше му злато Даријево, које се ту затекло, две хиљаде златних таланата, и хиљаду најбољих Даријевих коња, и сто лавова у златним ланцима и хиљаду ловачких пардуса1 и сто арабијских фарижа2, који су бољи од свих коња. И изнесоше му две хиљаде златних судова стоних Даријевих, и две хиљаде слонових рогова златом опточених, са великим бисером на сваком, и драго камење, и тисућу целокупног оружја са златом и бисером, и хиљаду путира извајаних од различног драгоценог камења. И десет хиљада покроваца коњских, који беху од рибље коже и које гвожђе не могаше сећи. И крзно Сексена (Ексеркса)3, цара персијског, које је било (ишарано) створено од змијских очију и драгоценим камењем, и круну Санхоса васељенског цара, и Даријеву трпезу од камења сафира: кад на њој јеђаше, никад зловољан не беше.
Напомене
- Ловачки пардуси, леопард дресиран за лов.
- Арабијски фарижи, арапски коњи.
- Сексен, Ексеркс, Ксеркс, персијски цар (486—466. пре н. е.) син Дарија Првог пошто је освојио Египат, био је продро у Грчку, али је побеђен код Саламине.