Део 2, Поглавље 8
Кад цар Дарије чу да је Александар заузео Вавилон, напуни се тешке жалости и рече: „Ох, бедан сам ја, јер се свега лиших у животу свом; ја који сам мислио да сам јачи од бога небесног, нисам био раван ни земним људима, јер неки мали цар разруши сву силу моју. О страшна судбино моја, у почетку се насмеја, а затим се горко обазре на ме! Заиста је истину онај казао: Ко сеје с весељем а неправедно, с плачем и жалошћу ће жњети. Рекао је и премудри Соломон у својим списима: Ко туђе с радошћу узима, и свога ће се са жалошћу лишити. Зар не беше боље умрети у борби с Македоњанима неголи у злу животу персијским се царем звати? Персијанци су многе године данак од Македоњана узимали, а сад га главама својим плаћају.“ Персијанци, који су то слушали, тешаху га: „О велики царе Дарије, велике лађе у велике поноре тону, а велики ветри ломе велика дрвета. Велико царство држи велики број људи, као што се море чини свима који плове страшно својим великим таласима. Јуче је нас Александар разбио, сутра ћемо ми њега: неће се мало персијских витезова кренути да брани персијску земљу!“