Део 2, Поглавље 9
А неки Даријев присни љубимац властеличић, Амвис по имену, рече Дарију: „О велики царе Дарије, сваки пријатељ је у невољи потребан; ти си мене многе године хранио, и много си ми добра учинио. Сад кад те видим тако жалосна, живот ћу мој за тебе поклонити и животом својим убићу Александра.“ Дарије му рече: „О Амвисе, ако то учиниш и животом својим платиш смрт Александрову, и Персију од те страшне напасти ослободиш, смрт твоја ће се (вечним) животом заменити, царство ћеш ми својом руком дати, а Персијанци ће те великим назвати!“ Амвис метну знак македонски на свој штит па се увуче у Александрову војску. Александар оружан јахаше и војску своју пописиваше; Амвис му се приближи, истрже мач и хтеде Александра по очима ударити, али погреши па га удари по врху шлема и сав врх одсече, и косу му мачем као бријачем саструга1. Мислећи да му је неко од његових невера, Александар рече: „Не удари ме рука персијска, већ македонска.“ Не дадоше Амвису да понови ударац, већ му одузеше мач, скидоше шлем и Александру доведоше. „Ко си ти“, рече му Александар „и откуда си, како ти је име?“ А он му одговори: „Амвис ми је име, Персијанац сам, Даријев властеличић. Како ме је господар мој обасипао љубављу својом, хтео сам да те убијем, да животом својим твоју смрт платим, јер сам господара свога хтео да обрадујем твојом смрћу. Ја колико могох учиних, али бог учини по својој вољи.“ А Александар му рече: „О безумни Амвисе, ти си данас учинио по вољи свога господара и по твојој жељи требало је да ја данас будем мртав! Али је мене бог својом вољом сачувао, и ти, по својој жељи, треба да умреш. Али како си се ти ражалио због господара свога и живот свој хтео да положиш за њега, и како си се прерушио у Македоњанина, ја ти од своје руке живот поклањам, јер си учинио нешто што никад нико није учинио! Врати се здрав цару своме и овако му реци: кога бог чува, тога човек не може убити; кога бог не чува, тога ни све руке људске не могу спасти; већ преломи неломно срце своје и одбаци претерану своју охолост, па се поклони царству моме, плаћај данак и мирно живи као и други подложни ми цареви.“ Амвис се врати и исприча Дарију све како је било и како му Александар поклони живот. Дарије на то: „Што хоће бог да чини, то и бива.“ Амвис му рече: „Данас теби мачем платих сав свој труд, и данас добих живот свој од Александра. Све што си ми добра до данас учинио, платио сам животом својим; по теби, ја сам данас мртав, по Александру — жив! Све што сам могао, учиних: бог, који њега воли, сачува га! Клањам се теби, царе Дарије, али ћу одсад служити ономе који ми живот поклони,“ И поклонив се Дарију, оде Александру.
Због тога се Дарије ражалости па рече: „Коме су богови противници и коме се срећа несрећом замени, тога и присни и драги другови остављају. Добро је неко рекао: уздизање временског точка је високо, али је после падање ниско; и сваки који се високо узноси, ниско пада, а ко се понизује — диже се.“ И то рекавши дарова Амвиса и по њему поручи: „Реци цару Александру: не узноси се високо, јер свак ко се узноси, после пада. Цар Санхос се високо диже, али га дивљи људи свргоше; и Јексерсен, персијски цар, врло се високо попе, да га Дафне2 свуче доле. И ја се високо попех, па ме моји свргоше, па ћеш и ти, ако се занесеш високо, пасти. Ако је то могуће, буди задовољан оним што имаш; ако ти то није угодно, нама је боље умрети са богатством и царством нашим. Као што је теби немогућно поклонити се мени, тако се ни ја теби поклонити не могу; цар се цару никад не клања, већ, кад један умре, тек онда онај други господари. Зато се припреми за борбу, јер ме ево кроз педесет дана на тебе са заосталим ми Персијанцима и непобедним Индијанима. И кад је већ тако, или ћу ја тебе и твоје победити, или часно, на својој земљи, умрети са својима.“ И рекавши то, цар отпусти Амвиса који оде Александру и извести га о свему томе. Поклимавши главом, Александар рече: „Око царства нема никад мира, јер је царство велика гора и висока врло, украшена водама и многим воћем, слатка и красна за верне, али неприступачна и страшна за неверне. Кад се човек успне на њу и погледа на њену красоту, не силази му се никад с ње, само ако је разумом уме сачувати!“
Напомене
- Ово је само нешто измењено казивање Плутархово о Александровој борби са персијским ратницима Ресаком и Спитридатом. У борби код реке Граника, прича Плутарх, Александра, у исти мах нападну персијске војводе Ресак и Спитридат. Александар удари Ресака по оклопу, али му се сломи копље, и он истргне мач. Али док се он борио са њим, Спитридат се приближи са стране, и свом снагом удари мачем Александра по шлему, обори му перјаницу, а оштра страна мача прође поред саме косе Александрове. Утом македонски војсковођа Клито прободе копљем нападача, а у исти мах Александар погуби Ресака мачем.
- Дафне, легендарна грчка нимфа. Овде Дафне је вероватно употребљена као симбол Грчке, која је нанела пораз Ксерксу.