Део 2, Поглавље 12
Седавши за вечеру, Дарије постави Александра на поклисарско место, преко пута себе. А кад почеше служити, Александар, испивши, златну чашу сакри у недра. Слуга то достави Дарију. Дарије нареди да му другу чашу налије; испивши, Александар и ову сакри у недра. Један од Даријевих великаша му онда рече: „Не пристоји се, седећи за царским столом, тако што радити.“ А Александар му рече: „У мога господина Александра сваки поклисар прву и другу чашу себи узима.“ Зачудише се Перси кад то чуше. А Кандаркус, кога је Дарије био одредио да иде у Македонију, устајући од стола, рече Дарију: „Знај, господару, да су данас богови испунили пуну твоју жељу.“ А овај запита: „Како?“ Кандаркус рече: „Овај поклисар је главом сам Александар.“ На шта се Дарије испуни радошћу па рече: „Ако је то истина, онда сам ја целом свету цар, и срећа се поче окретати благим лицем на мене.“ Али ипак не поверова, па додаде: „Не веша се глава свих глава о танак конац!“ А Кандаркус: „Ако није истина, лиши ме свих почасти — главу ми одсеци!“ Досетивши се, Александар, пре но што би га ухватили, узе из тобоца прстен египатске царице Клеопатре, који у Троји беше добио: ко тај прстен метне на прст, постаје тај час за све друге невидљив. Али га задржа у руци, желећи да искуша Даријеву малодушност. Тад му Дарије рече: „Веле ми да много личиш на Александра?“ Александар одговори: „Због те сличности ме много воли мој господар, а и многи су ми се други клањали мислећи да сам Александар.“ Дарије се због тога много замисли и не нареди одмах да га ухвате, већ одгурну ногом трпезу и оде у ложницу да се посаветује. Свећњаке са Даријем однеше, те тако он остаде са властелом сам у великој дворани, па у тами свуче са себе многоцено крзно и македонски клобук, а на прст стави мађички прстен. Па онда оде градским вратима, извуче златну чашу из недара па је даде вратару рекавши: „Узми ову чашу и чувај је; Дарије ме посла да обиђем стражу.“ И овај му отвори врата. Дошавши на друга врата, и другу чашу узе па је даде вратару: „Држи ову чашу; посла ме цар да му из војске зовнем војводу да притврди и појача страже.“ Тако му отворише и друга врата, и он изиђе из града, уседе на великога коња, па са зором заједно стиже на Синорску реку, па, нашавши је замрзнуту, пређе здрав и читав. Ту су га чекали Антиох, Филон и Антиноген, па им исприча све што му се у Персији десило.
Ушавши у ложницу, Дарије позва дванаест саветника својих и рече им: „Знајте да је овај поклисар главом сам Александар.“ А они ће: „Ако је то истина, онда су се богови наши на нас смиловали“, и Дарије заповеди Кандаркусу и Клидуксу, лидонскоме цару, да ухвате Александра. Они ужегоше велике свеће, тражише га по целој оној великој кући, распитиваху свугде за њега и не нађоше га. Отрчаше и вратарима и питаху и њих. А они рекоше: ‘Две златне чаше је овај час оставио код нас један човек који оде војсци рекавши нам: „Цар ме шаље да поставим страже.’“ Увидевши Александрово лукавство, Кандаркус узе двеста најбољих коњаника: на асирску реку стиже са сунчевим рађањем и нађе је смрзнуту, с оне стране реке видеше Александра, и посрамише се не знајући шта да раде. А Александар им рече: „Што терате ветар кад га не можете ухватити? Сад знате да македонске коње ни асирска река не може задржати. Реците Дарију: хвала ти на части; ових дана потражи мене и све моје на асирској реци.“ И ови се вратише и све Дарију испричаше. Јер се асирска река сваку ноћ замрзаваше, а дању, истопивши се, течаше ваљајући камење и димећи се. А Дарије, увидевши лукавство, горко се расплака и рече: „Видесте ли каквим нас лукавством превари Филипов син? Земљу ће нам узети и царство! О неверна и колебљива срећо, како се човеку с почетка показујеш слатка, а на крају си горча од чемера!“