Део 2, Поглавље 13
Кад је то рекао, много је жалосно се исплакао, па индијском силном цару Пору1 посла писмо; јер га је овај много волео. Био је цар над тридесет шест народа. Даријево је писмо било овакво: „Ономе који је бог међу боговима и цар међу свима царевима, великом Пору, цару индијском, Дарије персијски, злосрећни, тужни и невољни, — нека ти је на радост! — пише. Да ли ти је и мало дошло до ушију од свега онога што нам македонски јуноша учини? Био је подложан нама, па, ослободивши се некако од тога, и господарски на нас најахавши, све моје земље до Вавилона подложи својој западној држави. И Персијанци, и не знајући како, стадоше га се бојати. Двапут се с нама тукао, двапут нас је победио: нисмо му се могли одупрети. Па молим твоје величанство да нас не презреш, да нам пружиш руку помоћницу, јер и по трећи пут идем у борбу, или да их побијем, или сам часно да погинем. Индијска је снага непобедива, ти сам си раван боговима. Буди милостив према мојим молбама, пошљи ми силну војску, избави ме од љутих Македоњана. Јер се не пристоји да ја будем у толикој нужди, поред тебе толико силног.“ Примивши писмо, Пор заклима главом па рече: „Нема радости у коју се не умеша и жалост; и Дарије је некад такмац боговима био, а сад је од Македоњана прогањан!“ Па призва војводе своје и рече: „Четири хиљаде хиљада војске узмите и одмах у помоћ Дарију идите! Пазите да ми Александра жива доведете; морам да га видим, јер ми веле да је мудар и мисаон.“ И тако они пођоше Дарију. Чувши за њихов долазак, Дарије се мало разгали од велике бриге: нареди и Персијанцима да се прикупе и скупи их хиљаду хиљада, па са целом том војском пође на Александра. Индијске војводе послаше уходе у Александрову војску, али их Александрова стража похвата и одведе Александру. Овај заповеди да их изведу на једно високо брдо; својој војсци нареди да узме оружје, па, уредивши је у одељења, пође у борбу, а уходама нареди да гледају. Кад је био близу Даријеве војске обдари уходе и пусти их; ови, дошавши индијским војводама, рекоше: видесмо војску силну и жестоку, срчано и брзо у борбу иду, и не сумњају ништа; сви су добро наоружани, коњи су им сви пастушасти. Колико смо нашим очима могли проценити, беше их до четир стотине хиљаде хиљада. Страх велики обузе Индијане. Кад се две војске сукобише, сунце од силне прашине помрче; обузе страх и Индијане и Македоњане! Измешаше се, па једни друге не распознаваху! Одједном духну силан ветар, разнесе прашину те се тада почеше сећи. Како је цео дан сеча трајала, Александар не могући даље то подносити, са својом заставом и са хиљадом хиљада изабраних својих витезова нападе посред њих, улетевши и сам усред боја на својим златним колима. И Индијани и Перси, видећи то, великим се страхом испунише и почеше бежати.
Напомене
- Види напомену под 6 у гл. 1 првог дела.