Део 2, Поглавље 14
А кад Дарије све то виде, поче очајавати, сумња га обузе, па све напустив поче бежати, и тужно нарицати: „О бедан ли сам ја; са небесним сам се поредио, али ни земних нисам достојан! Целом свету цар бејах, а не смедох у свом отечеству умрети.“ У бежању своме граду Персипољу, стигоше га два његова велможа, Кандарвуш и Аризварн, два присна његова властелина, па један с једне а други с друге стране прободоше га мачевима, оборише га с коња, одрешише му оружје, и једва жива га оставише1. Александар позва једног од својих војвода, Филон му је име било, па му нареди да иде у персијску и индијску војску и да им ово каже: „Пошто је ваш цар Дарије убијен, не бежите даље, станите! Јер ако почнете бежати, сви ћете данас помрети!“ А Индијанима га посла и поручи: „Стојте, не бегајте! С чашћу ћу вас вратити вашем цару. Ако ли ипак бежите, сви ћете од мача изгинути!“ Па Селевкија посла Индијанима да им одузме коње и оружје, а њих живе њихову цару отпусти. Кад им дође Филон и каза Александрово наређење, они падоше на земљу, поклонише се па све стегове Порове и велике ратне справе и велике трубе, све коње и оружје Филону предадоше, па, добивши од њега опроштај, одоше у своју земљу. При одласку им рече Филон: „Реците ово своме цару Пору: ‘Буди задовољан индијским царством, у својој храброј земљи, али не шаљи помоћ странцима против Македоњана. Нека ти је на знање, индијски царе Поре, да сам ја, Филон, Александровом милошћу постао господар Персијанаца, и да ћу ти према томе бити сусед.’“ А кад то Персијанци чуше, одвојише се од Индијана и приђоше епсилону и њему се, место Александру, поклонише. И не само што се Македоњани, победивши, радоваху, већ се радоваху и Перси што се удостојише да раде Александру. И тако Александар, идући напред, стиже са целим македонским пуком до великог Персипоља. И не стигавши још граду, угледа Дарија где лежи на земљи једва жив, једва још дише, спремајући се да живот замени смрћу. И лежећи вапијаше ка Александру: „Царе Александре, сјаши брзо и послушај што ћу ти рећи.“ Александар, обазрев се к њему, рече: „Ко си ти што ме зовеш?“ А он рече: „Ја сам Дарије цар, кога точак времена до неба узвиси, а незадржана судба до пакла спусти; ја сам Дарије који некад бејах цар целом свету, а сад нисам ни своме отечеству; ја сам Дарије кога многе хиљаде људи поштоваху, а сад сам оборен, лежим. Ти си, Александре, био очевидац са колике сам славе спао и каквом смрћу умирем; па се побој и ти такве смрти, и не остави ме да у овој прашини под коњским копитама умрем. Јер ти ниси немилосрдан као Персијанци што су, већ те знам да си благодаран и благосрдачан, и благодетелан и према својим злотворима, као што и приличи свима велеумним људима. Добро је онај рекао: ‘Не враћај зло злим, па ће те и бог од зла избавити.’“ Чувши то и сажалив се Даријевим речима, сјаха одмах с коња, скиде са себе плашт и покри Дарија, па нареди Македоњанима да га на златна кола положе и у град понесу; и још више, сам Александар узе ручицу носила, мету је себи на раме и, тако учинив три корака, рече Дарију: „Ево ти по царском достојанству част одадох, а ако жив останеш, још и више ћеш части видети. А ако умреш, телу ћу твом царске почасти указати.“ И тако га унеше у град, у царски двор, и положише на златан одар. А Александар, обукавши се у многоцено крзно и одело, положи круну цара Соломона на главу своју, узе златни жезал у руку своју и седе на високи престо цара Дарија, а Перси заједно с Македоњанима му приступише и поклонише се: „Многа лета, рекоше, Александру великоме, свега света цару и персијскоме господару.“ И онда изведоше пред њега персијску царицу са ћерком Роксандом2.
(Како Александар узе Роксанду царицу). А Дарије, кад то виде, задрхта му срце и заболи га душа, па разнеживши се заплака и жудно притиште кћер на срце своје, рекав: „О душо и срце, и мила светлости очију мојих, прељубазна ћерко моја Роксандо, ево ти приведох ненаданог мужа из Македоније, не мојом већ божјом вољом. Овога бог учини царем Персијана, господаром свег нашег господства и имања. Нисам мислио овако напречац да те удам, како се ово данас догоди, већ сам желео све под сунцем цареве и кнежеве да позовем на весеље твога брака и да твоју радост са многим и великим весељем украсим. Уместо красних твојих сватова, данас се, на свадби твојој, многа проли крв, македонска и персијска; ми смо се уздизали, колико смо могли, али бог, који влада судбама, успротиви се нашој сили и своју вољу сатвори и неутолиме звери, Персијанце, са силним Македоњанима сједини и једне и друге уједно скупи. Па ти наређујем, кћери моја, да Александру одајеш част по достојању његовом и да га као господина свога и цара свесрдно љубиш.“ Па узевши је за руку, приведе је Александру: „Прими, Александре, прекрасну и милу светлост очију мојих, прими јединицу кћер моју Роксанду, коју у великој радости и благостању родих, а коју сада с великом жалошћу остављам и у земљу одлазим, где одсад на веки у великој муци имам бити као и сви, подобно мени рођени људи; јер ми моја крв неће ништа помоћи кад у адску трулеж сиђем! А ти ову прими као робињу своју; ако ти је мила, за жену је себи узми. Јер је она красна, и врло мудра, и благородних родитеља је кћи.“ Па рекавши то, Дарије три пута пољуби Роксанду и приведе је Александру; Александар уста с престола, узе Роксанду за руку, па је, свесрдно је пољубив, и слатко целовав, посади са собом на престо и, скинувши са своје главе круну, стави је њој на главу, и прстен скинув с руке своје, стави га њој на руку. И рече Дарију: „Ево, господине царе, Дарије, умири срце своје. Роксанда ће са мном до смрти своје царовати.“ Много, много радостан, Дарије рече својој кћери Роксанди: „Царуј, ћерко, до краја с Александром, коме цео свет није достојан једне власи што му с главе спадне“, па узевши своју царицу за руку, рече Александру: „Ово нека ти је мати уместо Олимпијаде.“ Па окренув се Персијанцима рече: „Љубими Александре, воли Персијанце јер су верни своме господару, и жалост моја ће се у радост претворити.“
Напомене
- Ова прича о издајству ове двојице Даријевих велможа вероватно је настала поводом Плутарховог казивања да је Дарија, док је бежао испред Александра, ухватио неки Бесо. Александар је после Даријеве смрти дао погубити Бесу, док је мртвом Дарију указао царске почасти.
- Даријева кћи, којом се Александар оженио, звала се, према Плутарху, Статира. Роксанда се у ствари звала друга жена Александрова, која је такође била Персијанка. Плутарх казује да је Роксанда, после смрти Александрове, из љубоморе, убила Статиру и њене сестре.