Део 2, Поглавље 16
Кад се све то тако догоди, Александар написао писмо својој матери Олимпијади и Аристотелу: „Промислом вишњега бога (Александар цар над царевима) пише ово на радост госпођи матери својој и учитељу своме Аристотелу. Ево је већ седма година како смо отуда отишли, и за свих седам година вам не писасмо и не јависмо ништа о себи. Нисмо криви ми, нити је то нељубав према вама, већ је узрок велики цар Дарије: Он је се успротивио нама, њега смо нападали и он нас, па како смо само о томе мислили, не стигосмо да вам пишемо. А сада нека вам је знано да смо се са њим три пута борили и да смо га победили. И тако се Персијани, кад то видеше, царству моме покорише. А Дарије промени животом, и кћер своју Роксанду даде мени уместо дарова. И ја је, видећи безмерну лепоту лица њеног, узех за жену. И знајте да мисао моја вас и домаће никако не похађаше догод љубав женска не обузе срце моје; а чим ми љубав прострели срце, одмах почех мислити и на вас; нисам дотле ни мислио где ће ме и ко убити, и где ли ћу ја и кога убити. Сада сам у Персипољу, великом граду, са царицом Роксандом; Перси ме славе, свој сам Персији цар. И ви ми од себе отпишите и будите ми здрави у Македонији.“