Део 2, Поглавље 19
У тој, опет, земљи нађоше људе лакат високе; дошавши Александру, они се поклонише, и донеше му меда много и урми поклонише, а зваху се Питици1. Александар сагради град у њиховој земљи, постави им једнога од њих за цара и научи их да живе као људи; земљу њихову за десет дана пређе; они толико меда и воћа донесоше војсци да јој је могло за годину дана бити! Прошавши питиково царство, дође на велико и широко поље, на коме беше бистро, студено и врло слатко језеро; на крају језера нађоше један човечји у злато извајан кип. Цело поље беше пуно људских костију. Пожуривши се ка ономе кипу, Александар на стубу нађе грчке речи: „Човече, ако ко зажели да пође на исток, кад довде дође, нека се врати, јер даље не може. Ја сам Санхос, који бејах цар целоме свету, па пожелев видети крај земљи и с великом војском дођох на ово поље. Али ту усташе на мене неки дивљи људи, сву моју војску разбише, и мене на овом пољу убише.“ Прочитавши ове речи, Александар се побоја да их и његови Македоњани не прочитају, узе златну чоху и огрну Санхосов кип. И ту начинише логор. Кад га Македоњани запиташе шта кажу оне речи златнога кипа, он им одговори како јављају да их напред очекује слатка и красна земља. И тако их обману.
Напомене
- Питици, мајмуни. Ова легендарна причања о Индији као земљи чуда и фантастичних бића, и мајмуноликих људи, нашла су одјека и у прологу Дунда Мароја од Марина Држића (в. монолог Негроманта).