Део 2, Поглавље 20
Идући два дана одатле, у некакву гору упадоше и наиђоше на неке људе грдне и страшне наоко, високе по два хвата, сви космати, па јавише одмах Александру. А кад их виде, како с једнога на друго место прелазе и лукаво на војску погледају, рече у себи, уплашивши се: „Ово ће бити они људи који су некада Санхоса убили“, па нареди свој војсци да спреми оружје и да се испред војске подигне велик и висок стуб, па узе једну жену, пође дивљацима и једноме од њих посла ону жену. Она седе близу њега, а он је шчепа и поче јести. Кад врисну жена, војници ударише копљем онога дивљака, и он, заурлавши, пусти жену. Чувши његов крик, дивљаци — да им се броја не зна! — налетеше на војску, удараху војнике дрвљем и камењем и цео Александров пук у табор сатераше, док не стиже Антиох са својом војском и не протера их преко великог поља. Александар упаде међу њих, дохвати једнога за косу и у логор увуче; било му је свега десет година, дете, а виши је био од свих питомих људи. И ту их Александар поби хиљаду хиљада, а они убише две тисуће. Код тих људи је овакав обичај владао: кад кога од њихових окрваве, одмах га и поједу!
Сутрадан доглавници рекоше Александру: „Царе Александре, доста нам је било умирања од васељенских царева, а ти нас водиш да гинемо од дивљих људи; доста нам је што смо освојили целу земљу, дај мало да се одморимо, а не да побијени без помена останемо у туђој земљи.“ А Александар им благо рече: „О војводе и војници моји, не будите малодушни; узесмо цео свет и на крај пођосмо, и дођосмо; брзо ћемо се вратити у своју земљу.“