Део 2, Поглавље 22
И кренувши одатле, дођоше на неко друго море; земља беше пуна воћа. На мору се видело једно острво и Александар хтеде на њ ићи па нареди да се начини лађа да отплови на њега. Филон му онда рече: „Царе Александре, не иди ти први на оток, не знаш на шта ћеш тамо наићи, да не погинеш тамо, већ идем ја напред, а ти после дођи.“ А на то му Александар рече: „А ако ти тамо погинеш, љубими и присни друже мој Филоне, ко ће мене за тобом утешити, јер је мени глава твоја дража од свих других земаљских глава.“ А Филон му рече: „Другога ћеш на место мене наћи; али ако ти умреш, другог Александра Филон не нађе никад.“ И рекав то, Филон седе на галију и пође пловити ка острву. Пловио је од јутра до мрака; на острву нађе људе који су говорили грчким језиком, врло паметни и дивни, али сви голи. Кад је то видео, Филон се врати Александру и исприча све што је видео.
И тако Александар, ушавши у галију и узевши још тридесет галија са собом, стиже на острво. Острвљани му се поклонише и рекоше: „Што си, Александре, к нама дошао, шта ћеш од нас да узмеш? Увек смо голи, као што видиш; воћем са овог острва се хранимо.“ А Александар им рече: „Ништа ја од вас нећу узети; дошао сам просто чуда ради да вас видим. Реците ми само како сте ми, иако ми ни име не знате, тако говорили, и откуд да се овде, у туђој земљи, находи грчки језик?“ Они му онда испричаше: „Име твоје нам је још пре много година рекао цар Ираклије, кад смо и ми дошли овде. Ираклије је са царицом Семирамидом био цар Јелинима, и царовао је у Тракији и свима земљама које ви сад Македонијом називате. Кад настадоше многе неправде и убиства, крвни злочини и кривоклетства, и кад Ираклије то виде, поче и најезда туђинаца на ту земљу. Паметан човек бира себи за живот пустињу, а и најпаметнији од свих људи, Соломон, каже: „Боље је човеку и од велике болести страдати него људска безакоња подносити.“ Па рекавши то, Ираклије направи хиљаду галија, изабра праве и честите људе из своје земље, с женама и децом, смести их у галије, па са њима и царицом својом, због неправде и безакоња побеже од света, па пловећи целу годину дана, дође до ове земље, у којој си ти видео оне стубове и њихове ликове у злату извајане; и ту је много лета слатко и добро цар Ираклије са царицом Семирамидом царовао. Њих двоје умреше а нас обезглављене оставише у тој земљи, сагоревши претходно све лађе да не можемо опет отићи у неправедну земљу. Ми се опет предадосмо ранијим злим обичајима, па се бог разљути на нас због незакоња наших, и оне дивље људе које си видео пусти на нас; царство наше разрушише и многе од нас убише. И тада се, не знајући куда у свет да се кренемо, не могући од дивљака живети у нашем царству, населисмо на ово острво; ту сад живимо и рађамо се, хранимо се воћем са овог острва и разумом филозофским и књижним гатањем. Од нас нећеш моћи ништа узети; једино ти мудраци наши, ако зажелиш, могу нешто користити у невољама на које ћеш каткад наилазити.“ Задививши се њихову животу, Александар рече: „И заиста ништа на земљи није вредније од савеснога разума, јер је мудар књижевник на земљи хиљаду пута драгоценији од многог бисера и драгог камења. И мудри Соломон каже у својим књигама: ‘Мудар човек је неисцрпна ризница, мудар човек се не одваја од истине; мудар човек влада гомилама људи, а један безуман упропашћује множину.’“ Па рекавши то, узе шест њихових филозофа са собом и оде са острва.