Део 2, Поглавље 30
Два дана одатле путујући дођоше до другог језера чија вода беше као шећер слатка. Идући поред њега, Александар се зажеле окупати, али на њ налете нека риба из језера и Александар, опазивши је, побеже; јурећи за њим, риба излете на обалу. Александар се поврати, притиште је о земљу, па, распоривши је, нађе јој у срцу камен велики као гушчије јаје: камен је светлео сунчаном светлошћу. Тај камен Александар место лучеве бакље пред војском ношаше. Из језера те ноћи неке жене изиђоше и, ходећи око војске, певаху дивним и чудним гласовима лепе и жалосне песме. Слушаху их Македоњани и дивљаху се. Одмакавши одатле још шест дана, дођоше у неки баровит крај, у коме на њих скочише неки људи: од појаса горе људи, од пупка доле коњи; зову се исполини. И много их на Александра насрте, носећи стреле и лукове, али стреле им нису имале гвожђа, већ имађаху врхове од камена адаманта. Кад их виде, Александар рече Македоњанима: „Хајде да лукавством многе од њих похватамо и у Македонију одведемо“, па нареди да се око војске ископају дубоки ровови, да се покрију трском и травом и да се исполини на њих намаме. Устремише се ови на борбу, али не схватајући лукавства словесних људи, многи од њих упадоше у ровове. Тад се Александар устреми на њих; многе их поби, али десет хиљада живих похвата са жељом да их припитоми и у овај свет доведе. Јер су они били тако брзи да им ништа на земљи не могаше побећи, и тако добри стрелци да не промашаху ништа! Александар направи за њих оружје, научи их да носе стреле и мачеве и много су му после помогли у његовим биткама. Али када их изведе на овај свет и кад их ухвати хладан ветар, сви помреше.
Прешавши још сто дана, Александар дође до краја света.