Део 2, Поглавље 31
Ту стиже у сунчев град и поклони му се. Ту нађе и записе који о његовој смрти говораху. Идући одатле још десет дана, наиђоше на једнороге људе са овчијим реповима, па многе од њих похваташе. Кад их Александар упита ко су, они му одговорише: „Царе Александре, смилуј се на нас, због болести смо се уселили у ову пустињу“, те Александар нареди да их пусте. Добивши тако опроштај од Александра, попеше се брзо на високе стене, па скачући по њима почеше се смејати Александру говорећи: „Ех, луди Александре, од свих људи си мудрији, а ми те надмудрисмо! Како нас пусти? Месо наше је слађе од свих других, кожа нам је толико тврда да је никакво гвожђе не може пробити, а блага, бисера, драгога камења, толико имамо да му се ни броја не зна.“ Чувши их Александар се слатко насмеја па рече: „Е, истина је да свака сојка са свог језика пропада“, па нареди војсци те узе оружје, опколи оно стење, па ухвативши њих две хиљаде, доведе их у логор и нареди да их одеру. И заиста им је месо било слађе него иједно друго; Персијанцима и Египћанима нареди да једу њихово месо, а у њиховим земуницама нађе заиста толико зеленог камења да му се ни броја не знађаше.
И идући још шест дана, дођоше на индијске границе. Ту се Александар много смејао, а већ шест месеци дотле ниједном се не насмеја. Откако су му прорекли смрт, стално је био жалостан, јер сваки човек кад сазна да ће му смрт доћи, смењује радост жалошћу.