Део 3, Поглавље 2
Па давши то писмо Поровим поклисарима, написа матери својој Олимпијади и учитељу своме Аристотелу ово писмо: „Александар цар, Олимпијади царици, госпођи и матери мојој на радост, и Аристотелу, учитељу моме. Четири је године како се не јависмо вама драгима, и мислим да сте ви за то много жалосни, а и нас за вама многе бриге море. И ви у души својој, мислим, много болујете и многе вас мисли раздиру; као што лађу ударају силни таласи, тако и срца ваша бије жалост за нама. Често сам вас пута у сну видео како ме ваше очи жељно вуку к вама; виђао сам вас и жалосне и радосне! У сну ум претрчи многа и врло далека места. А уставши иза сна и напустивши лажна маштања, био сам жалостан као да сам се на јави од вас растао! Тако се и ти мучиш, мајко моја! Често ме у сну гледаш, па си, веселећи се мноме, радосна; а кад се пробудиш и опазиш варљивост сна, не мало тужиш! Јер тако страдају сви који љубав у срцу имају. Јер, знам, мајко, да неисказану љубав гајиш к јединородном сину своме који је у далеким земљама; тако је суђено свима мајкама да за синовима својим болују. Твоју љубав према мени показује ми моје срце: срце срцу саопштава радости и жалости. Али милостива буди према овом мом греху и грех ми опрости; нисам вам писао не што немам љубави за вас, већ што вам писма не могосмо доставити; јер дођосмо са истока и сад смо у Индији; она нас прими. Шта нам се све догодило, рећи ће вам ово писмо, као и сад како смо. Већ знате, како вам раније писасмо, како узесмо персијско царство и цара им Дарија убисмо; како кћер његову себи за жену узех и Македонију с Персијом сјединих. И тако све то сјединив, у Јерусалим дођох. Становници тога града имају неког великог бога, и ја видех да је силнији од наших богова па му се приклоних и поверовах у њега. Име му је свети Господ Саваот, невидим је за људске очи; једино се, и то једва, разумом може схватити. Па отуда дигавши се, у Египат дођох, где нађох стуб египатског цара, који беше царство своје напустио и у туђу земљу побегао: ко има разум, разумеће! Па ту похуливши световне богове, и серафимима прославивши Саваота бога и наоружавши се његовом помоћу, устремих се на источни крај земље. Прешавши многа места тешка и опасна, и многе непроходне планине и непрегледна поља, дођох до дивљих људи који некада разбише Санхоса, великог и моћног цара; ту нађох кип цара Санхоса, извајан од злата на високом стубу; на том стубу је писало како га разбише дивљи људи. Па дигавши се одатле са својим људима у тамне неке лугове пређох, велика нека блата пређох, па и једну велику реку, широку дан хода, дођох до царства Ираклијиног и Семирамидиног. И њихови су кипови били извајани од злата на високом стубу. Идући даље ка истоку, на различне људе наилазих, нађох шесторуке и шестоноге звери и жене, којих описати вам не могох. И тако дођем до макаронских острва желећи тамо да видим наше богове. Много сам их тражио, али ниједног нисам могао наћи, али ми макаронски цар, под заклетвом, рече да је бог Саваот везао јелинске богове у најдоњи ад! Прешавши та острва, угледах једно место где је наш праотац Адам живео; место се зове Еден, и у њему је Господ на истоку рај поставио. Ту ме сретоше два човеколична птића па ми рекоше: „Александре царе, не иди томе рају; не можеш га видети, јер му стражари имају пламено оружје, које ће те спржити.“ Чувши то, ја се вратих у овај свет, али не умевши наћи пута, спустих се низ четири реке које из раја у свет теку, па идући на десно, за годину дана стигох опет у свет и дођох до земље индијскога цара Пора; с њим имам да водим рат, да се што пре испуни божја заповест. Буди ми здрава, мајко моја, с учитељем мојим Аристотелом, и пишите нам о вама.“