Део 3, Поглавље 3
Велики индијски цар Пор окупи сву своју силну војску, пописа је и нађе да има педесет тисућа и десет хиљада лавова обучених за борбу. Чувши за ову безбројну Порову силу, Македоњани и други народи жестоко се преплашише, па дођоше на лукаву мисао да Александра Пору издаду, а свој живот да измоле па да побегну. Војвода Александров Птоломеј чу то па рече Александру. Тад Александар скупи сву своју војску па им рече: „О драги моји и велеможни Македоњани и свих народа најбољи поштени витези! Како се то ви, који сте цео свет освојили својим силним десницама, сад уплашисте од лених и нехрабрих Индијана? Не могу они нас тако прогутати како се то вама чини. А ако сам вам ја омрзнуо, убите ме ви сами. Ако ће вам Пор штогод боље учинити, ја ћу сам, вашега добра ради, поћи Пору. Али знајте, Македоњани, ако Александра изгубите, Македоније више нећете видети, већ ћете бити робље свим народима и у туђој земљи сви ћете помрети. Били сте и у оца мога Филипа бољи од свих народа, па зато сада са мном царујете. Мени је доста три лакта земље, али ћете ви изгубити сву земљу, јер без мене њоме царовати не можете. И знајте, ако мени данас будете неверни, до краја године ће све господство ваше пасти под Персијане, вас ће све до последњег побити и вашу очевину узети. Ја ћу сам поћи у борбу са Пором. Ако га убијем, ја сам освојио сву земљу, а не ви; а ако он мене убије, побиће и све вас.“ Кад то Македоњани чуше, много се расплакаше па рекоше Александру: „Велики наш царе, боље нам је свима умрети с тобом, него без тебе живети. Нисмо се ми према теби неверни показали, већ ови неверни и нехрабри Перси; они су Индијанима суседи па су хтели да нас поплаше. Али Индијани нас добро познају још откако су Дарију у помоћ ишли.“ Тад се Александар наљути на Персијанце и нареди да их обуку у женске хаљине и да на главама носе женска покривала.