Део 3, Поглавље 4
И тако нареди војсци да се приправи за борбу; пописа војску своју и нађе шест хиљада хиљада. Написа писмо Филону у Персију кога беше оставио да чува Роксанду и да влада Персијом: „Александар, цар царевима, миломе своме и драгоме Филону војводи. Нека ти је на знање да смо сву земљу заузели и здрави стигли до Индије, и да сад према Пору, индијском цару, стојимо. Чим ово писмо примиш, тог часа са свом западном војском крени отуда на Индију, и извести ме да бих и ја одовуд на њу пошао.“
И тако Александар на бој са Пором пође, па кад војске стадоше једна према другој, Пор пусти прво десет хиљада лавова; Александар пусти на њих хиљаду неуких бивола; лавови се с њима сударише па се опет у своју војску вратише. Александар раздели своју војску на три дела па пође у бој; и Пор подели своју војску на три дела, па пође у битку огласивши се великим гласним трубама. Сударише се војске и од јутра до ноћи на једном месту тукоше се. Тад се Пор врати у свој око. Порових људи ту изгибе седамдесет хиљада, Александрових тридесет пет хиљада, а од Македоњана пет стотина. Видевши то, Пор уђе у своју војску и, призвавши све, рече им: „Велможе и сатрапи индијски! Ето се побисмо с Македоњанима и многе изгубисмо! Шта сад да радимо?“ А они му рекоше: „Велики царе, не шаљи више људе у бој, већ спреми велике слонове и дивље лавове.“ Пор доведе сто хиљада слонова, начини на њима дрвене куле и у сваку кулу мету по двадесет оружаних људи па пусти на Александрову војску.
Александар пође на њих са двеста хиљада пешака, којима нареди да на ноге вежу прапорце, и да слонове секу по ногама. Слонови, који дотле нису чули звек прапораца, поплашише се и побегоше. И ту Александар уби четири стотине хиљада Порових људи, а од Александрових погибе шест хиљада. Тада Пор узе своју војску и лађама превезе преко реке Алефиона1:на једној страни реке стајаше Пор, на другој Александар.
Тад из Персије стиже Филон са свом војском, са хиљаду хиљада оружаних људи и сто хиљада угојених (зобних) коња, са хиљаду хиљада камила натоварених свим што је потребно; донесе му драгоцену дијадему и скупоцену митру од царице Роксанде, и тисућу товара злата за храну и трошкове. Тада Филон рече Александру: „Мили мој господине, свим царевима царе, велики хонкијаре и анасаре Александре! Није ти потребно да одуговлачиш борбу са Пором; на њега ћемо, нејаког, нехраброг, неискусног хитро напасти и убити га!“ Александар је због доласка Филонова био врло радостан; Македоњани се, кад видеше долазак, силно охрабрише, а Индијце страх велики обузе. Тад Филон рече Александру: „Што Пор дуже према нама стоји, војска му се све више храбри; пусти ти мене, са мојом одморном војском, на њега.“ А Александар му рече: „Силна је војска у Пора, безбројна, и за коњске ноге је река ова непрелазна.“ Филон рече: „Македонске деснице су непоколебиме, за македонске коње, твојом срећом, нема препона; њима не сметају ни планине, ни реке, ни шуме. Не доликује теби да се с Пором бијеш, јер су теби подложни многи цареви такви какав је он; мени је достојно бити се с њим, не теби. Ја сам такмац њему, јер је он цар Индијцима, а ја Персији господар твојом милошћу — а персијско царство се такмичило с индијским.“ А Александар га упита: „Како ћеш реку прећи?“ „Видећеш“, одговори Филон. И тада му Александар даде тисућу тисућа војника, а другу тисућу тисућа задржи себи.
Тад Филон нареди коњаницима да сваки узме иза себе на коња по једнога пешака са мачем и штитом. Кад Порова војска поче ручак, полете Филон одједном са свом својом војском у реку, истераше је из корита у поље; многи предњи се уквасише, а задњи као по суву пређоше; пешаци тад с коња сиђоше и на индијански логор ударише, и велику сечу приредише. Александар се задиви Филоновој досетљивости и храбрости, па и сам учини исто тако и пређе реку. Индијани су се много борили, па ипак почеше бежати; Александрова војска пристизаше, многе уби, а многе живе похвата. И ту од Порове војске би убијено хиљаду хиљада, а од Александрове три хиљаде и осам стотина. Пор је плачући бежао и говорио: „Тешко мени несрећноме, како силни пропадоше, а немоћни се дочепаше снаге! Како македонски ос Даријеву силу победи и у моје се косе као чичак уви и снагу моју разруши!“ Александар се смести у Поров логор и посла војску да пљачка, а Пор, дошав у свој престони град Индипољ, посла околним народима ово писмо: „Нека вам је знано, другови моји и браћо моја, да Александар, македонски цар, заузе сву земљу, уби цара Дарија, до нас дође и мене двапут разби и силу моју силом сломи, па сад, прешавши с војском реку Алфион, земљу моју плени. Молим вас зато да ми у помоћ дођете, јер, ако мене убије, сви ви пред њим се не можете одржати.“ Чувши то народи на северној страни, сви к Пору у помоћ дођоше, шест тисућа тисућа, и Порових четири тисуће тисућа. И Александрових је било десет тисућа тисућа. И обе стране се у бој спремише и једна према другој сташе.
Напомене
- Алфион, према писмима самог Александра, македонска и индијска војска се сукобила на реци Хидаспу.