Део 3, Поглавље 5
Кад обе војске стадоше једна према другој, Александар рече Филону: „Иди у војску Порову и уходи је!“ — „А како наређујеш да је уходим?“ „Поћи ћеш к њему као поклисар, са овим писмом: ‘Александар, насар1, и велики хонкијар2, индијскоме цару Пору на радост пишем. Потребно је да знаш да приклону главу ни оштар мач не сече. Да је се Дарије хтео мени поклонити, и данас би био господар на својој земљи и био би жив. Па и ти, угледав се на његову гордост, и сувише се уздижеш, као да не знаш да свак ко се високо пење, ниско пада. Показао си се као непријатељ Индијаца, јер их безумно водиш на клање. Ако теби Индијани нису драги, мени моји Македоњани јесу! Није потребно да нам се војске бију, већ хајде ја и ти да се бијемо, јер није лепо да цео свет опусти због Александра или Пора. Ако ти мене убијеш, бићеш господар свега онога што ја имам; ако ја тебе убијем, с правом ћу узети Индију. А ако ти је мио живот, а ти господуј над земљом својом, а мени ћеш давати данак и војску. Једно, које хоћеш, одбаци, па ми отпиши.’“ Узе Филон ово писмо па оде Пору, који нареди да се писмо пред Индијанима прочита, па радостан због тога рече: „Ја ћу се с тобом тући, а војске нам нека по страни стоје“, па се обрати Филону: „Ти ли си Филон, персијски господар, ти ли си Даријев наследник?“ — „Јесам, ја сам Филон, љубимац господину Александру, господар Персијанцима и Сирицима, и Финичанима и лидонској3 земљи.“ Пор му рече: „Од данас нећеш господарити јер ће Александар од моје руке умрети. А ти размисли о своме животу, постани мој, па господствуј над Персијом, даћу ти и четврти део Индије.“ А Филон рече: „Ја сам већ господин над Персијом. Ти ми обећаваш четврти део Индије, а мој господин ми је већ дао целу Индију. Чим је заузме, мене ће јој за господара поставити.“ Тада му Индијани, који су ту били, рекоше: „Како то разговараш са силним господаром?“ Филон им одговори: „Силнога господара слободан поклисар и веран слуга нема страха.“ Онда му Пор рече: „Буди мој, и кћер ћу ти своју дати и по смрти својој учинићу те господаром над целом Индијом.“ Али му Филон одговори: „Веруј ми, царе Пору, да ме од љубави ка Александру не може одвојити ни сав свет под сунцем, јер цео свет није достојан једне власи што с његове главе спадне.“ Па кренувши ка Александру, рече још Пору: „Јаши брзо у бој, јер те Александар већ чека потпуно наоружан на своме великом коњу.“ А Александар наоружан изјаха пред Филона и запита га: „Какав је јунак Пор?“ — „Велика је тела и врло дебела, али труо: слободно пођи, Александре, убићеш га, јер знај да твоју срећу све помаже.“
Тад Александар призва име бога Саваота: „Боже велики, који међу светим почиваш, буди ми данас помоћник против индијског Пора“, узе копље у руку и појаха ка Пору, који из своје војске појаха ка Александру. Кад се сметоше, ударише се копљима и копља изломише; пернате буздоване узеше и по десет пута се ударише, па потргоше мачеве. Тад се Александар приближи Пору па му рече: „То ли је тврда вера твоја, Поре? Ено ти војска твоја полази у помоћ!“ Пор се окрете војсци да је заустави, али га Александар превари, снажно петама ободе Дучипала, прискочи до Пора па га прободе, ударивши га мачем под десно пазухо. Дучипал зграби Пор ова коња за врат па га на земљу притиште; Пор се сруши с коња и душу своју предаде. Кад то Индијани видеше, почеше бежати, и Александар, гонећи их, три хиљаде хиљада их поби, а многе живе похвата. Порово тело узе, положи на златан одар и у стони град Индипољ однесе. Царица Порова, Клитимиштра4, пустивши власи до земље и раздирући скупоцено крзно на себи, с десет хиљада индијских госпођа среташе Порово тело с великим плачем и ридањем и жалосно га оплакаше. А Александар нареди да га насред поља поставе на златан одар, да му дијадему велику на главу ставе, и, оплакавши га са свом војском, нареди да га са пуно почасти укопају.
Престојавши ту дванаест дана, Александар уђе у Индипољ. Уведоше га у дворове Порове и у њима нађе свега у толиком изобиљу како око не виде и ухо дотле не чу. Палата му беше дуга и широка колико четири пута стрела може да добаци; зидови јој златни беху, и кров сав златан, златни и сви стубови, украшени бисерјем и драгоценим камењем; дванаест месеци, све по реду, у човечјем облику светљаху се извајани у злату, и то сваки месец по своме лику, и свих великих царева бројеви у злату исписани беху, и кипови дванаест човекових врлина у злату извајани беху; врх палате стоји часовник месечни и имена месеца. Доведоше му хиљаду хиљада зобних коња Порових и сто хиљада индијских парипа под срменим покровцима. И доведоше му десет хиљада ловачких лавова, и двадесет хиљада пардуса5 и хиљаду хиљада целокупног оружја, и дијадему Порову од камена акинта, драгоцени Поров прстен од аметиста, и великих стоних судова сто хиљада, и слонових зуба педесет хиљада, и безброј скупоцених чаша од скупог камена, украшених бисером, и тридесет хиљада других дивних ствари што се ни пребројати не може.
Ту Александар проживе годину дана и сви околни цареви му дођоше и многе дарове и велики данак донеше.
Напомене
- Насар, бранилац.
- Хонкијар, (турски) цар, краљ.
- Земље Лидије.
- Клитимиштра, Клитемнестра није била жена Порова, већ грчког краља Агамемнона.
- Пардус, леопард.