Део 3, Поглавље 9
Кад северни народи то чуше, поплашише се и побегоше даље на север. Тераше их Александар до високих неких гора, које се зваху Северне планине, па, како му се учини место згодно да их зазида, да никад више у овај свет не изиђу помоли се богу и рече: „О боже над боговима, творче свих видимих и невидимих ствари, чуј ме у овај час, јер теби ништа није немогуће. Јер ти рече и поста све; ти нареди и створи се, ти си један превечни и безначални невидљиви бог, и по твојој наредби учиних све што сам учинио; па молим свехвално име твоје, и оствари ову молбу моју па нареди овим двема планинама да се саставе.“ И тога часа се оне две планине приближише једна другој на тридесет лаката. Кад то Александар виде, прослави бога, направи ту велика тучана врата и замаза их асиникитом1. Асиникит има особину да га ни огањ сажећи ни гвожђе пробити не може. Унутар тих врата на осамдесет миља купину засади, па ту оне паганске народе затвори, и та врата назва Каспијска врата. Народи које Александар ту затвори јесу Готи и Маготи, Ануги, Анусиси, Јетренихиси, Дивареси, Фотинеји, Невни, Фарзани, Илмади, Занароти, Теани, Марматијани, Хахони, Агриматри, Ануфаги, Псоглави, Фардеји, Алањеси, Фосоникеји, Ансинеи, Татари. Ти народи погани беху много и Александар их због њихова поганства затвори, па се отуда врати опет у овај свет и заузе све градове и државе.
Напомене
- Асиникит, непозната реч, нека врста несагориве cмece.