Део 3, Поглавље 10
Одатле Александар подиже своју војску и пође у Амастриду. У тој држави беше неки град сазидан на великој планини и — да људи просто не верују! — сав начињен од драгога камења, без креча; градом је владала једна жена, удовица по имену Клеофила Кандакија. Имађаше два сина: једноме беше име Кандавлус, другоме Каратор. Кад Клеофила чу да Александар долази, посла једног вештог зографа и нареди му да наслика Александров лик; сликар дође Александру, изради његову слику и донесе је царици. Зачуди се царица лепоти његовој, па задржа слику у својој ложници. Била је већ чула за Александрово лукавство како сам све градове уходи, начинивши се поклисаром; знајући то, царица се надаше да ће га ухватити. И тако Александар доспе до Кандакијиног царства. Кандакија беше род индијском цару Пору: њен син Каратор узео је Порову кћер за жену. То све Александар сазнаде приближујући се мастридонској земљи. Агримски цар, син царице Кандакије, Кандавлус, из страха од Александра, побеже из свога царства са женом и њеном мајком, ка својој мајци. Али неки Евагрид, солурски цар, видећи овога да бежи од Александра, устаде на њега, разби га, узе му и жену, и кћер, и све имање. Бежећи са сто својих коњаника својој матери у Мастриду, Кандавлус набаса на Алекасндрове страже; ове га ухватише и запиташе ко је и одакле је. Кад им он поштено рече, они га одведоше Александру. Али Александар кад чу да је ухваћени син царице Кандакије, Кандавлус, стави Антиоха војводу место себе на царски престо, а он сам, као да је један од властеле, стојаше међу другом властелом; Антиоху још рече: „Нареди ти мени да ти ја приведем Кандавлуса, испитај га све преда мном, па га мени предај на чување.“
И тако Антиох нареди да му доведу Кандавлуса; Александар изиђе и доведе га. Антиох га запита откуда је он, зашто бежи и како је упао у његове руке. Кандавлус му одговори: „Бежим, из страха од тебе, мојој мајци, амастронској царици Кандакији; сусед мој Евагрид, солурски цар, устаде на мене и разби ме; узе ми све имање моје, и жену и кћер. Ја једини побегох из боја и намерих се на твоје страже: ухватише ме и к теби доведоше. Тако се на мени зби прича неког злосрећног човека: бежећи од лава, утече на неко дрво, покрај језера, и смести се у његове рачве; али погледав ка врху дрвета, виде горе на дрвету неку огромну змију како к њему пузи, па, запавши у очајање, хтеде скочити у језеро; али у језеру виде неког огромног крокодила са разјапљеним чељустима како чека да га прогута. Очајан човек викну: „Несрећном човеку сва се зла догађају!“ па скочи у реку рекавши: „Боље ми је да ме крокодил одједном прогута, него да ме лав полако једе!“ Ето, тако се и мени, Александре, догоди: бежећи из страха од тебе, теби у руке допадох.“ Антиох, седећи на царском престолу, рече Кандавлусу: „Несрећним људима судбина наноси многа зла, па их напокон и умори; али ти ниси несрећан чим си у моје руке допао. Ја ћу узети и вратити ти и жену и ћерку и све имање твоје, па кад све своје добијеш, прими мене као госта и пријатеља.“ Па рекавши то, нареди да му зовну Антиоха. Кад Александар дође, Антиох му рече: „Антиоше, војводо, узми сву своју војску па с Кандавлусом пођи на солурског цара; па ако он лепим врати Кандавлијеву жену и кћер и све његово имање, ти и њега на веру к мени доведи; а ако ли не хтеде све да врати, разби га, опљачкај му сву земљу и градове и везана ми га дотерај. Па кад то свршиш, послаћу те као поклисара мајци овога, амастронској царици Клеофили Кандакији.“ Чувши све то, Кандавлус скиде клобук са своје главе, паде пред Антиохове ноге мислећи да је то Александар, поклони се и рече: „Велики царе Александре ти си милостив према свима несрећнима и није те бадава бог учинио царем целог света. Јер откако се удостојих тебе видети, све несреће које ме беху снашле, у радост превратих.“ Кад то рече, Кандавлус и Александар се Антиоху поклонише па, Александар узевши Кандавлуса за руку, пођоше на цара Евагрида.