Део 3, Поглавље 12
(Како Александар уходи амастронску царицу). И тако Александар као поклисар пође мастридонској царици с Кандавлијем, који врло вољаше Александра, и говораше му: „Заиста, на целој земљи под небом не видех никога теби сличног; ако Александар има још једнога човека теби равног, потпуно је право да царује над целим светом.“ А Александар на то одговори: „Веруј ми, Кандавлије брате, да је у Александра много људи и бољих од мене; старији су од мене: Филон, па Селевкије, па Филип, па војвода Птоломеј, за њим Антигон, па иза свих њих долазим ја, Антиох.“ А Кандавлије рече: „Видео сам их ја све, али тебе волим више од свих њих; баш си достојан бити господар целом свету.“ Александар га кушаше: пожеле видети колико га воли; а он му говораше: „С тобом бих и живот смрћу заменио. Ако ми дође да с тобом умрем, нећу се одрећи твоје љубави.“
И тако иђаху и до неке велике пештере дођоше, и Кандавлије рече Александру: „Драги мој брате Антиоше, веле људи да у овој пећини живе сви јелински богови. Па ако желиш да сазнаш шта ће ти се све до смрти догодити, уђи мало у пештеру; кад уђеш, видећеш у њој дивне и чудне ствари. Али треба да знаш да многи који уђоше у ту пештеру, полудеше.“ А Александар рече Кандавлију: „Дакле таква је твоја љубав к мени да ми нудиш да уђем у пећину, у којој ћу разум свој изгубити?“ Кандавлије му рече: „Нисам ти то рекао на твоју несрећу; рекао сам да су многи други настрадали; теби, ако уђеш, неће се десити никакво зло, јер је ум твој ванредно снажан, а мислим и да си видовит, а срећа твога господара је велика: њој помажу и богови и ђаволи. Кад бих знао да ће се теби што зло десити, волео бих више да ја пре тебе умрем него да једна влас с главе твоје отпадне.“ А Александар га слатко пољуби и рече: „Друга верног неће верни друг издати“, па дошавши до пећине рече да му покаже пут који у пећину води. Кандавлије му показа пут, али му се обисну око врата и рече: „Антиоше, мили мој брате, не улази у пећину, јер не знаш шта ће ти се тамо догодити. Опасности су велике тамо, па ако се теби тамо штогод деси, ја имам одмах овде умрети јер у Александрове очи не смем више погледати, јер сам видео колико те он воли.“ А Александар му рече: „Причекај ти мене овде, јер ја ћу, наоружан Александровом срећом, ући у пећину и ништа ми се неће догодити.“
И тако уђе у пећину. Кад уђе, указаше му се нека зверима слична привиђења, али он, призвавши бога Саваота, без имало страха поче у пећини гледати неке чудне и дивне ствари: виде звери у облику човека и многе људе везани руку наопако. Ту виде Ираклија и Аполона, и Крона1 и Ермија, које су Јелини боговима сматрали; сви су били везани ланцима. Пришавши једном од њих, запита га о свим тим чудима које виде; и тај везани цар му рече: „Царе Александре, сви ови цареви које видиш, беху на оном свету цареви, као што си ти данас, и зато што су били горди и поносити па се сравњивали са небеским богом, бог се расрди на њих па нареди да их везане у ову пећину доведу; зле им се душе имају мучити овде ва веки векова: кад се наврши седам векова, прећи ће у тартарски пакао, где се до бесконачног времена имају мучити.“ Александар му рече: „Чини ми се да сам те негде видео?“ А овај му одговори: „Ако си ишао на дивље људе, видео си тамо на стубу мој кип.“ „А како ти је име?“, упита га Александар. „Ја сам Санхос, индијски цар, који је некад освојио цео свет, па се напуних гордости и пожелех поћи на исток, на крај света; али се дигоше на ме дивљи људи, сву моју војску побише и мене тад убише: дођоше анђели, везаше моју душу и у ову пећину ме доведоше. И сад се имам, за моју безумну занесеност, овде мучити, па се и ти, Александре, чувај да се не узнесеш превисоко и да и тебе овде не доведу.“
Идући између њих, позна Александар Дарија, персијског цара; видећи Александра, Дарије жалосно заплака и рече: „О Александре, зар си и ти осуђен да с нама овде будеш?“ „Нисам дошао с вама да живим“, одговори му Александар „већ само да вас видим, па опет одлазим.“ Тад му Дарије рече: „О премудри међу људима, Александре, кад је боговима било драго да сазнаш и оно што се не да сазнати, причекај мало да ти кажем неке дивне и чудне ствари које ће ти се на путу догодити. Знај да је Кандакија Клеофила, амастридонска царица, слику твоју насликала па ће те одмах и познати. Али иди јој, не оклевај, не бој се: јер ће те бог, у кога верујеш, избавити из њених руку.“ Па заплакавши се рече: „Мили мој сине Александре, како стоји персијско царство и како чуваш своју љубав према кћери мојој Роксанди?“ А Александар му одговори: „Персија са мном благује као што је и с тобом, а Роксанда, кћи твоја, царује са мном над целим светом.“ Тада му Дарије рече: „Иди још дубље у пећину; видећеш тамо Пора, индијскога цара.“ Кад Александар наиђе на индијског цара Пора, рече: „О велики индијски Поре, некад си се с боговима поредио, а сад се мучиш као и сваки други човек.“ А Пор ће на то: „Тако ће страдати сви који се погордише земаљском славом; па пази и ти, Александре, да и тебе, ако се погордиш, не доведу свезана овамо. Па помисливши на то, штеди част моје жене Клитемнештре.“ Тад му Александар рече: „Брини се ти о мртвима, а за живе не бој се.“
Па рекавши то, изиђе Александар из пећине и дође Кандавлусу, и нађе га како плаче јер већ мишљаше да је Александар у пећини погинуо. Кад га виде, притрча му и пољубив га рече. „Зашто си се, Антиоше, толико у пећини забавио? Много ме је то уплашило, али сам данас видео да је срећа господина твога Александра велика кад те сачува и донесе жива. Али испричај ми шта си све у пећини видео.“ И Александар му каза све што је у пештери видео и обојица се томе много дивљаху.
Напомене
- Крон, син Ураније и Геје, најмлађи Титан, који је са осталим Титанима збацио оца и постао господар света. Са престола га је збацио касније његов син Зевс и постао врховни бог.